Noć klicanja na trgu Sokalo

Pre dva veka, u noći kojom je otpočeo 16. septembar 1810, godine, sveštenik Migel Idalgo (Miguel Gregorio Antonio Ignacio Hidalgo), pred vratima crkve Dolores, u oblasti Guanahuato, bojnim je pokličem pozvao meksički narod da najzad, posle tri veka vladavine, zbaci španske kolonizatore. Taj njegov poziv na ustanak i vapaj za slobodom prerastao je u tradicionalnu instituciju pod nazivom El Grito de Independencia. Reč je o jedinstvenom načinu obeležavanja dana nezavisnosti, koji ne postoji drugde u svetu. 

Tačno u ponoć, na isti dan kao pre dve stotine godina, oglašavaju se zvona svih crkava ove velike i nama prijateljske države. Zatim se naciji obraća predsednik Meksika. Sa terase prelepe Nacionalne  palate, smeštene na obodu trga Sokalo (Zocalo), u centru Sijudad Meksika, najvećeg grada na svetu, on uzvikuje pokliče u slavu Meksika i njegove nezavisnosti. Predsednikov grito istovremeno prenose sve radio i TV stanice. Uživo ga slušaju milioni građana, okupljeni na trgovima u svim glavnim gradovima 32 članice ove složene federacije – Sjedinjenih Država Meksika. 

(/slika2)

 „Živeo Meksiko! Slava herojima nezavisnosti! Otadžbina je iznad svega! Nikada se nećemo pokoriti! Živeo Idalgo!“ Ovo su samo neki od uobičajenih, kratkih, uzvika predsednika. Njihova snaga je u jednostavnosti, a ne u originalnosti. Od predsednika se ne očekuje da kaže nešto novo, već da potvrdi ono što je neprikosnoveno. To su reči od kojih se prolama nebo, a narodu skače adrenalin. Na svaki predsednikov uzvik, tu na Sokalu, sledi otpozdrav masa, u jednakim intervalima, zaglušujuće i razdragano.

Bez obzira kakvih je političkih ubeđenja – naklonjen ili uzdržan prema SAD i Kanadi, partnerski usmeren ka Evropskoj uniji, potajno zagledan u Rusiju i neizbežno zabrinut zbog ekspanzije jeftine kineske robe – predsednik će se uvek oglasiti kličući slavi i nezavisnosti Meksika. To je nekad činio i ortodoksni levičar Lazaro Kardenas, i nepopularni, jedva oterani Karlos Salinas i desničar Visente Foks, a učiniće i sadašnji predsednik Felipe Kalderon, izabranik Partije nacionalne akcije.

(/slika3)

Stranac koji u toj noći stoji iza predsednika, a to je privilegija ambasadora, lako će razumeti zašto je svaki od 112 miliona stanovnika ove ogromne države, prostrane kao četiri stare Jugoslavije, ponosan i sretan što je Meksikanac. Taj duh nacionalnog ponosa prožima čitavi septembar. Jer, septembar je ovde Mesec otadžbine. Ovog puta on simbolizuje i 100 godina od demokratske revolucije u Meksiku. Sve što je u stanju da se kreće, od najmlađih, do najstarijih, uključujući i one u kolicima, tada izlazi na ulice. Uz veliku galamu, zvuke trube, pesmu marijača, nadigravanje veseljaka, nazdravljanje tekilom i grljenje sa svima koji vam dolaze u susret.

Uobičajeni su sombrero, uglancane čizme, baloni svih veličina, petarde, šarene ponjave i svilene marame. Muškarci utegnuti u „čaros”, a žene u živopisne haljine „poblanos“, sa bezbroj boja i ukrasa, gizdavo i otmeno koračaju ulicama. Oni koji svečanu odeću sebi ne mogu da priušte, ogrnuće duge prostirke u bojama nacionalne zastave –zeleno, belo i crveno. Te tri boje, sa orlom u sredini, koji u zubima drži zmiju, bar u trenucima slavlja, čine ih jednakim i u svemu ravnopravnim sa bogatim svetom. Tada neće prigovoriti da im je zemlja „tako blizu Amerike, a tako daleko od Boga“.

Miris takosa, kesadiljasa, mole, buritos i drugih đakonija, tzv. antohitos, malih kukuruznih peciva sa sitno seckanim mesom i jakim sosovima, koje se jedu prstima, podstiče dobro raspoloženje. Sve je to jeftino, dakle pristupačno, ali i vrlo ukusno. I siromašni i bogati, i oni povučeni i buntovnici, zadovoljni i nezadovoljni, oni koji pate zbog ljubavi, ali i oni koji ubijaju zbog droge, u ovoj noći zaborava, praštanja, veselja i ponosa stapaju se u jedno. Oni pokazuju kako se uvažava istorija i čuva država.  

Kada se predsednikov „grito“ okonča, počinju vatromet i narodno veselje. To je trenutak kad se zaboravljaju sve lične i nacionalne nedaće. A njih je mnogo, od onih izazvanih čudima prirode, do onih izazvanih ljudskim nemarom i bezobzirnošću. Noviju meksičku istoriju obeležili su ekonomska nestabilnost, teritorijalna secesija, građanski sukobi, strane intervencije, dve carevine i dva perioda diktature. Kontrasti su i dalje zapanjujući.

Slikom i glasom, bojom i zvukom, promiču priče o stari civilizacijama Olmeka, Tolteka, Teotikuana, Sapotepeka, Maja i Acteka, koje su stotinama godina vladale velikim delom američkog kontinenta. Drevna istorija, kultura i autentična istorija trajali su sve do 1521. godine, kada je Huan Kortes potčinio ovu zemlju španskoj kruni. Otud se istorija Meksika, kao i najvećeg dela Latinske Amerike, deli na period pre i period posle španskog osvajanja.

No, nisu samo Španci težili da okupiraju prostranstva drevnog Meksika. To su činili i Francuzi i Austrijanci, kao i neizbežni severni susedi, prvo Britanci, a onda Amerikanci. Svi su oni ostavili dubok traga, ponešto i oteli, ali je i iza svakog okupatora ostala poneka od meksičkih pobeda, koja se redovno obeležava. U Meksiko se svojevremeno sklonio i Lav Trocki, a tu je bilo pribežište i mnogih kubanskih revolucionara. I danas je Meksiko naklonjen onima koji su potlačeni i trpe spoljni pritisak. Zato meksički političari pred svim važnim svetskim institucijama uporno i nepokolebljivo insistiraju na poštovanju nezavisnosti i međunarodnog prava.

 
U meksičkim velelepnim vilama, ali i brojnim udžericama, nastaju predivne ljubavne priče, dostojne Šekspira, od kojih su mnoge, pomalo karikaturalno, ovekovečene u TV novelama. Istovremeno, ovde, na ulicama, živi oko 200.000 napuštene dece, od čega u glavnom gradu preko 30.000. Gotovo 40 odsto stanovništva je siromašno, a jedna desetina živi u uslovima krajnje bede.

Uz sve nevolje, Meksiko beleži snažan ekonomski rast. On je na dvanaestom mestu u svetu po bruto nacionalnom proizvodu. Domaća proizvodnja približila se vrednosti od oko 1.500 milijardi dolara. Meksiko sa više od 50 zemalja ima potpisan ugovor o slobodnoj trgovini.  On je peti svetski proizvođač sirove nafte, četvrti najveći svetski proizvođač srebra ali i najomiljenije turističko odredište u svetu.

Ovde su partije levice duže bile na vlasti nego i u samom SSSR-u. Punu 71 godinu. Po procentu katoličkog stanovništva Meksiko nema premca svetu. Prirodne lepote i istorijski spomenici jednako su rasprostranjeni kao i česte nepogode. Dobroćudnost ovdašnjih seljana često je zasenjena okrutnošću pojedinih narkoklanova i urbanim kriminalom, koji se kao noćna mora nadvija nad 25-milionskim glavnim gradom. Ipak, Dan nezavisnosti je trenutak u kome Meksikanci ne dozvoljavaju da im bilo šta pomuti dobro raspoloženje.

(Autor je nekadašnji ambasador u Meksiku)

Dr Dušan Vasić