Albanizacija srpske prosvete

„Draga deco, danas nećemo raditi pesmu Simonida Milana Rakića jer je nju zabranilo Ministarstvo prosvete Kosova“, rečenica je koju bi uskoro trebalo da izgovori profesor književnosti u srpskoj školi na Kosovu i Metohiji. Međutim, ta rečenica bi mogla da glasi i ovako: „Vi,deco,znate da su nam ovi iz Prištine zabranili da predajemo Boj na Kosovu... Ali, mi ćemo to svakako raditi, pa neka dođu da nam prekinu čas, ako mogu!“

I u jednom, i u drugom slučaju, bez obzira na to hoće li vlasti zakucati na vrata škole – trenutno i dugoročno – ove će rečenice obeležiti generacije mladih ljudi, otvoriće novi fatalni i višedecenijski prostor za mržnju i sukobe.

Prosvetni i zdravstveni sistemi u Pokrajini su, uz sve unutrašnje manjkavosti, jedine dve oblasti gde su se, u proteklih deset godina, Srbi i nealbanci osećali sigurno. Unutar tih institucija zbog plana i programa, etike i posvećenosti i novca iz Beograda do ovog slučaja nije se toliko osećao svakodnevni brutalni politički, etnički, nacionalistički, socijalni pritisak. Sačuvao se, uprkos ubistvu dece u Goraždevcu, Cernici, otmicama profesora, spaljivanju škola, preko potrebni privid normalnosti, a za to je isključivo zaslužan sistem koji u sebe nije uključio bedu života proteklih deset godina, verujući da će doći neko normalnije vreme.

Sada ta beda, često označavana i kao „realnost na terenu“, preti da preko institucionalnih normi obesmisli jedno od poslednjih sigurnih mesta za učenje, napredovanje, uspeh i makar trenutnu mogućnost izlaza iz te iste realnosti.

Tako je Nezavisna komisija za pregled materijala na srpskom jeziku formirana od Ministarstva obrazovanja nauke i tehnologije Kosova, plaćena iz budžeta Vlade Kosova ustanovila da srpska književna dela, pesma koja „potencira nasilje u kontekstu freske u manastiru Gračanica“, radne sveske iz matematike, muzička kultura, mape i geografija, knjige informatike i na kraju veronauka direktno krše ustav Kosova. Stoga ova komisija nalaže zabranu, preskakanje nastavnih jedinica, unošenje i vidno isticanje mapa države Kosovo, izbacivanje veronauke...

Međunarodni upravitelji i predstavnici najuticajnijih zapadnih zemalja godinama su i zvanično i nezvanično ubeđivali Srbe da neće biti nikakve reforme srpskog prosvetnog sistema i njegove kosovizacije. Verovatno, shodno tim stavovima je i Ahtisarijev plan odredio da „škole u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku mogu da primenjuju nastavni plan i program ili udžbenike koje je izradilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije, pošto o tome obaveste Ministarstvo za obrazovanje, nauku i tehnologiju Kosova.”

Dakle, nijednom rečju se ne pominje zamena srpskog plana, njegova temeljna revizija ili vremenska ograničenost. Nasuprot tome, Nezavisna komisija smatra da mere zabrane koje je naložila prosvetnim vlastima treba da ostanu na snazi sve dok ne dođe „do izrade i nastavnih planova i udžbenika koji bi se koristili u osnovnim i srednjim školama na Kosovu, u korist mogućnosti obavljanja nastavnog procesa na svakom od jezika priznatih za tu svrhu. Tu spada i celokupna verzija na srpskom jeziku.” Predstavnik Međunarodne civilne kancelarije zadužen za primenu Ahtisarijevog plana, direktno je učestvovao u kršenju plana, dok su trojica srpskih članova (profesora) bez kojih rad Komisije ne bi bio moguć ostali van domašaja medija. Šta je uža specijalnost ovih ljudi, da li su nekoga od prosvetnih vlasti Srbije upoznali sa svojim radom, zašto nije bilo nikakve javne rasprave o problemu, koga zastupaju srpski članovi – ostalo je nepoznato.

Pre neki dan Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije Kosova (MONT) zakazalo je predstavljanje rada Komisije gde se očekivalo da će na sva ova pitanja biti nekih odgovora, interesovanje za događaj je bilo veliko, a kao govornici su bili najavljeni šef Međunarodne civilne kancelarije Piter Fejt i Enver Hodžaj, ministar nauke, obrazovanja i tehnologije Kosova, i Radivoje Mančić, predsedavajući ove komisije. Prvi je, tačno na vreme, došao Mančić i zauzeo svoje mesto za stolom. S profesorskim mirom i pouzdanjem čitav sat sedeo je ispred petnaestak kamera i punom salom zainteresovanih gostiju, čekajući da se ostali učesnici pojave. Ispred njega je stajala tabla sa titulom i albanizovanim prezimenom Dr.RADIVOJE MANÇIQ Kryesues i komisionit te pavarur; a iza na zelenoj školskoj tabli na raznim jezicima pisalo je „država znanja“. Onda je jedan međunarodni činovnik rešio da skloni tablu sa albanizovanim prezimenom i odnekud doneo novu sa natpisom na engleskom jeziku Radivoje Mancic, CHAIRMAN OF THE INDEPENDENT COMMISSION.

„Ne mogu da pričam ništa mimo zvanične konferencije“, ponavljao je Mančić braneći se od navaljivanja novinara. (U našoj javnosti on je poznat kao osnivač i vlasnik Ekološkog fakulteta „Ekoman“ iz Lapljeg Sela kod Prištine. Zbog optužbi za prevare od strane grupe studenata protiv Mančića je 2008. pokrenut sudski postupak. Njegov slučaj je, posleistrage u Odesku za privredni kriminal, predat Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu.)

Konferencija je propala. Piter Fejt nije došao zbog, kako je saopšteno, „gustog rasporeda obaveza“, a svoga prisustva novinare je lišio i kosovski ministar obrazovanja Enver Hodžaj. Sve će biti razjašnjeno sledeći put, a odgovore na pitanja u međuvremenu nije moguće dobiti.

U tom međuvremenu će, ukoliko ove zabrane postanu deo života i prosvetnog sistema kosovskih Srba, mnogi roditelji odlučiti da prelome i svoje dete upišu u neku drugu školu i na nekom drugom mestu, van Kosova i Metohije.

Živojin Rakočević