Istorija viđena kroz naočare drugih

Mogu li narodi na Balkanu zajednički da pišu istorijska poglavlja koja ih i danas dele na „mi“ i „oni“? Jedan takav projekat već postoji, na njemu je radila grupa istoričara iz 11 zemalja, a kao proizvod objavljene su četiri knjige „Čitanke novije istorije jugoistočne Evrope“. Na današnjoj konferenciji za novinare biće predstavljeno drugo izdanje na srpskom jeziku ovih čitanki koje obrađuju istorijske teme: Otomansko carstvo, Balkanski ratovi, Nacije i države u jugoistočnoj Evropi i Drugi svetski rat. Čitanke su osmišljene kao dodatni nastavni materijal a, kako objašnjava Nenad Šebek, programski direktor Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi, organizacije koja je pokrovitelj projekta, ideja je da đaci svoju naciju, zemlju, društvo, vide „kroz naočare“ drugih u regionu.

– Ovde su zastupljeni originalni izvori iz vremena kada se nešto dogodilo. Nema komentara, sažvakanih zaključaka, već materijal podstiče kritičko razmišljanje. Istorija se ne predstavlja samo kao skup datuma, ratova, krunisanja, ubistava, već obuhvata i istoriju položaja žene, istoriju kulture, umetnosti, zanata, položaja civila u ratovima – ističe Šebek.

Čitanke su objavljene na osam jezika i, prema rečima našeg sagovornika, koriste je nastavnici u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, na Kipru, u Makedoniji, Srbiji, a kroz obuku je prošlo više od 800 nastavnika. Ipak, kako ističe Šebek, za sada nema mogućnosti da se uradi preciznija analiza korišćenja čitanki u nastavi.

– Mislimo da je važno baš na bolnim temama zajedničke prošlosti pokazati kako se o istoriji može razmišljati u drugačijem ključu. Taj ključ je multiperspektivnost. To znači da svako pojedine događaje vidi na drugačiji način i da smo mi ta različita viđenja predstavili preko istorijskih izvora. Ne može se tek tako doći do zajedničkog stava o prošlosti, ali treba prikazati sve različite pristupe istorijskim kontroverzama. Čitanke razbijaju većinu istorijskih mitova i ukidaju etnocentrični pristup prošlosti. Ukidaju, na primer, mit da je naša nacija žrtva svih okolnih naroda. Ove knjige pokazuju da su se svi na Balkanu tako osećali u različitim istorijskim situacijama – kaže Šebek.

Viši naučni saradnik u Hrvatskom institutu za povijest, Mario Jareb, objašnjava da je imao prilike da detaljno prouči sadržaj čitanki, ali da o njima nema dobro mišljenje.

– Reč je o politikantski intoniranom projektu koji se bavi veštački napravljenim regionom u koji je, zbog ko zna kojih razloga, ugurana i Hrvatska. To se odnosi na sve četiri čitanke, čije bi moguće usvajanje za hrvatske učenike značilo tek dodatno opterećenje nepotrebnim sadržajima. Tako bi, na primer, hrvatski učenici u četvrtom razredu srednje škole na osnovu tih čitanki mogli puno saznati o „prevažnim“ temama kao što je stanje u Istanbulu i Atini tokom Drugog svetskog rata. Istovremeno se u odgovarajućoj čitanci uopšte ne govori o italijanskoj okupaciji hrvatskih prostora kao temi ključnoj za razumevanje događaja i procesa u tom razdoblju – ističe Jareb.

On smatra da je teško, možda i nemoguće, u praksi doći do zajedničkih stavova o prošlim događajima, naročito o onima koji predstavljaju sporne tačke.

– Istorijska nauka spada u grupaciju društvenih nauka i između ostalog odražava vrednosne sudove i interese konkretne društvene zajednice u kojoj istraživači deluju. Ona ne postoji u bezvazdušnom prostoru i učesnici u procesu naučnog rada vrednuju istorijske procese, događaje i osobe u skladu sa svojim uverenjima, vrednostima društvene zajednice čiji su sastavni deo – smatra Jareb.

Projekti zajedničkog pisanja istorije mogu biti uspešni, ali osnovni preduslov je da nemaju nikakvu političku agendu, ističe istoričar Čedomir Antić.

– Ovaj projekat je, međutim, neozbiljan i politizovan. Tu je više reč o pregovorima, nego o istorijskim činjenicama. Bilo je sličnih pokušaja i kada su Francuzi i Nemci pisali zajednički istoriju, ali i to je ispalo besmisleno jer su obuhvatili period posle 1945. godine, koji je previše blizu da bi se mogao sagledati na odgovarajući način. Zašto nisu zajedno pisali o francusko-pruskom ratu, na primer? Možemo i mi tako kao oni da pišemo istoriju zajedno sa Albancima posle 2010. godine, ali šta će nam biti istorijski izvori: novinski izveštaji – pita se Antić.

Šebek, s druge strane, ističe da je rad na istorijskim čitankama potpuno lišen politike i politikantstva i da su na njemu radila neka od najvećih imena nacionalnih istoriografija u regionu.

– Nije reč o receptu koji nam je nametnuo neko sa strane, već o konceptu koji su osmislili sami nastavnici 2002. godine iz 11 zemalja jugoistočne Evrope kao odgovor na etnocentričnu nastavu koja je dominantna. Da li se može reći da je neozbiljan projekat čiji su recenzenti neki od najvećih poznavalaca Balkana, na čelu s Marijom Todorovom koja je i našoj čitalačkoj publici veoma dobro poznata po čuvenoj knjizi „Imaginarni Balkan“? Da li se može smatrati neozbiljnim projekat koji je do sada uspeo da dobije podršku ukupno 27 donatora, od nacionalnih država preko transnacionalnih organizacija poput EU ili UN, pa sve do privatnih fondacija? Da li se može smatrati neozbiljnim projekat koji je direktno pohvaljen u Rezoluciji Evropskog parlamenta? Da li je neozbiljan projekat koji, iznad svega, uživa podršku od, do sada, skoro 1.000 nastavnika iz čitavog regiona? – ističe Šebek.

Jelena Čalija