Za-dušu-bine

Rešenost da se nešto od svoje imovine ostavi drugima u skladu je sa univerzalnim moralnim zakonima, pa i Kantovim, koji je dobročinstvo prikazivao kao „umstveno neophodnu dužnost”.

Od utemeljenja Studenice i Hilandara (kraj 12. veka), koji su prve velike srpske dobrotvorne ustanove, preko brojnih drugih zadužbina dinastije Nemanjića (Žiča, Mileševa, Sopoćani), do zadužbina iz novijeg vremena (Kolarčeva, Vukova, Andrićeva, Desankina, Dositejeva, Miloša Crnjanskog, Zadužbina „Andrejević” itd.), njihovi osnivači – iako su bili različitih profesija i zauzimali raznorodnu poziciju u društvu – motivisani su prvenstveno željom da materijalnom potporom podstaknu napredak naroda i društva kome su pripadali. Moralno nije sporna ni namera da se plemeniti akt učini „radi spasenja duše svoje” (u starim izvorima „zadušje”); to se vidi i iz etimologije pojma zadužbina (za dušu-bina), u kome dolazi do zanimljivog pravopisnog prilagođavanja po zvučnosti radi lakšeg izgovora.

U uslovima „uskotračne tranzicije u Srbiji” (termin prof. Zagorke Golubović) potrebe za dobročinstvom znatno prevazilaze prihode; postojeće zadužbine suočavaju se s nizom teškoća, a država naprosto vapi za individualnim inicijativama koje bi se iskazale kao snažan korektiv u mnogim oblastima. Nije malo imućnijih pojedinaca koji bi izdvojili deo stečevine ako bi se stvorila klima u kojoj bi dobrotvorstvo bilo neka vrsta kulturnog obrasca i smisaonog okvira vrednosne orijentacije. Jedan nemački bogataš, koji je nedavno ostavio fondaciji više od milijardu evra, rekao je da se rukovodio sloganom: „Nije sramota obogatiti se – sramota je umreti bogat”. Ne vidimo da domaći bogataši dele srodno osećanje stida niti da slede takve primere.

Drugi problem prepoznajem u tome što kod nas nije razrađen korpus zakona koji bi delovao kao sistem podsticanja, omogućavanja i regulisanja dobrotvornog ponašanja pojedinaca, grupa, preduzeća i korporacija. Izvestan pomak je, doduše, načinjen izradom prednacrta zakona o zadužbinama i fondacijama, koji predviđa da država, teritorijalna autonomija i lokalne samouprave mogu da obezbeđuju poreske olakšice i druge pogodnosti za osnivanje i razvoj zadužbina koje deluju u javnom interesu. Predlog zakona je još u martu 2009. upućen Narodnoj skupštini na razmatranje i usvajanje, ali parlamentarna procedura još nije počela! Dok ne dođe do boljih zakonskih rešenja, poreski status zadužbina uređuje se kod nas kroz šest posebnih zakona, čime se donatorski duh guši u korenu; u pojedinim slučajevima zadužbine su suočene sa čak dvostrukim oporezivanjem.

Naši mediji mogli bi znatnije da podupru obnovu filantropije i zadužbinarskog duha ako bi bacili jarku svetlost na kulturu davanja, a prestali da veličaju stilove života i ponašanja koji odudaraju od razumevanja za druge. Da ne govorimo o onim neretkim primerima u kojima se novinskim napisima i emisijama o jahtama, vilama, besnim kolima, skupim letovanjima i „venčanjima veka” često problematičnih vlasnika i šund-pevačica grubo obeshrabruje ideja dobročinstva, ako ne i temelji duhovne sfere uopšte.

Odgovornim pristupom širokom spektru filantropije, postojanijom brigom za javni ugled i reputaciju onih koji daju, afirmisanjem junaka stvaranja a ne junaka potrošnje, mediji mogu potpomoći da se dobročinstvo preobrazi od davanja milostinje i milosrđa u trajnu kulturnu i socijalnu politiku društva.

Docent na Megatrend univerzitetu, autor knjige „Zadužbine kulture Srbije i javnost”, „Čigoja”, 2010.