Nata i plata

Svoju karijeru, Nata Mesarović napravila je u relativno poznim godinama. Odlučno i hrabro je presudila ubicama Zorana Đinđića. Odolela je pretnjama smrću, hladnokrvno je obrazložila svoj objektivni odnos prema zločinu i kazni, objavljujući svakako najznačajniju presudu srpskih visokih sudova u ovom veku.

Mnogi analitičari „važnih karijera”, skloni su da kažu da je Nata posle toga mogla da se povuče, zaćuti i sačuva sebe u legendi. Tako ne bi potrošila neke od svetih tajni sudijske objektivnosti niti sudske istine, i bila bi sačuvana za neku verziju dobre istorije moderne srpske sudske vlasti.

No ipak, teško je odoleti vrhovima i dubinama, kako u svoje vreme reče ser Edmund Hilari, prvi osvajač Maunt Everesta, jedini koji je pored Himalaja pokorio još Severni i Južni pol. Hteo je da kaže kako se ambicije nikada ne gase ni pred ledom ni pred jarom, pa je čitav život posvetio samo jednoj avanturi: da bude vlasnik litica i bezdana, pa šta mu Bog udeli od toga.

Ser Hilari je umro u krevetu, od uboge dosade mirne starosti, nemajući više šta da osvaja.

Naravno da je ovaj primer samo literarna metafora ambicije i snažnih motiva, pokretača koji su dati čoveku kako bi ga sačuvali od mučne čamotinje.

Sa najvišeg mesta Nata Mesarović je predložena i izabrana za lidera Visokog saveta sudstva i Kasacionog suda. Gomilanje funkcija ovde je legitimno, jer se neke naprosto prepliću. Pred ovom gospođom se polažu i pravosudni ispiti, i verovatno je zatrpana poslom kao retko ko u egzotičnoj srpskoj državi.

Niko, međutim nije bezgrešan, pa ni „sudija nad sudijama”, čak ni u zemlji Srbiji. Na rad gospođe Mesarović nadvile su se nebrojene primedbe, pritužbe, molbe i žalbe. Njena uloga u reformi sudstva izazvala je mnoge tegobne nedoumice. Njena reformska misija donela je glavobolne poslove Ustavnom sudu, i masovni prebeg neizabranih sudija u jednu političku partiju.

Izabrane sudije su donele nekoliko presuda koje izazivaju strepnju od pravne i opšte anarhije. Ko nas to štiti od zločina, nasilja i svega što pogađa neuređene države? Stekao se utisak da sudije radije štite privatnost najgorih nego medijske ideje da se društvo popravlja kako se to čini u istinski demokratskom svetu. Čini se da „konsiljeri” – advokati kriminalaca, upravljaju našim spokojem, i da koruptivni zahvati drmaju temelje društva upravo tamo gde se na čistinu isteruju zakonski imperativi.

Zar presuda Studiju B za uvredu časti raspomamljenog pijanca za volanom nije opaki trend koji će obeležiti vreme Nate Mesarović kao simbol zavođenja cenzure nad dnevnim medijskim obavezama? Taj sudski ždanovizam nije bio viđen ni u doba Vučićeve inkvizicije. Tada je bar bila moguća medijska borba, sada su svi od nje odustali, očajni i nemoćni pred vladajućom sudskom logikom.

Čuvari nadripatriotske časti Srbije šipkama su pokušali da uteraju svoju verziju klerofašističkog rodoljublja Teofilu Pančiću. Naravno da to nije moguće, ali eno tih misionara na slobodi, nagrađenih nečuvenom sudskom nežnošću i solidarnošću.

Ionako nijedno ubistvo, nijedan pokušaj ubistva novinara nisu rasvetljeni. Sve privatne tužbe protiv novinara koji rade svoj posao su rasvetljene, one koje su na redu biće uskoro. Srpski novinari tako postaju upotrebna vrednost, „razređivač” za pranje najprljavijih biografija o kojima se usuđuju da pišu. Hoće li se okuražiti da to još rade, ne znaju ni predsednici NUNS-a i UNS-a, čije vapaje odnosi zavijajuća beogradska košava.

Jedan beogradski dnevnik već nekoliko dana piše o previsokim primanjima koje svakog meseca pribira gospođa Mesarović. Sve je po zakonu, kaže ona.

Može biti, pod uslovom da se zna šta je to zakon u zemlji Srbiji.