Ната и плата

Своју каријеру, Ната Месаровић направила је у релативно позним годинама. Одлучно и храбро је пресудила убицама Зорана Ђинђића. Одолела је претњама смрћу, хладнокрвно је образложила свој објективни однос према злочину и казни, објављујући свакако најзначајнију пресуду српских високих судова у овом веку.

Многи аналитичари „важних каријера”, склони су да кажу да је Ната после тога могла да се повуче, заћути и сачува себе у легенди. Тако не би потрошила неке од светих тајни судијске објективности нити судске истине, и била би сачувана за неку верзију добре историје модерне српске судске власти.

Но ипак, тешко је одолети врховима и дубинама, како у своје време рече сер Едмунд Хилари, први освајач Маунт Евереста, једини који је поред Хималаја покорио још Северни и Јужни пол. Хтео је да каже како се амбиције никада не гасе ни пред ледом ни пред јаром, па је читав живот посветио само једној авантури: да буде власник литица и бездана, па шта му Бог удели од тога.

Сер Хилари је умро у кревету, од убоге досаде мирне старости, немајући више шта да осваја.

Наравно да је овај пример само литерарна метафора амбиције и снажних мотива, покретача који су дати човеку како би га сачували од мучне чамотиње.

Са највишег места Ната Месаровић је предложена и изабрана за лидера Високог савета судства и Касационог суда. Гомилање функција овде је легитимно, јер се неке напросто преплићу. Пред овом госпођом се полажу и правосудни испити, и вероватно је затрпана послом као ретко ко у егзотичној српској држави.

Нико, међутим није безгрешан, па ни „судија над судијама”, чак ни у земљи Србији. На рад госпође Месарoвић надвиле су се небројене примедбе, притужбе, молбе и жалбе. Њена улога у реформи судства изазвала је многе тегобне недоумице. Њена реформска мисија донела је главоболне послове Уставном суду, и масовни пребег неизабраних судија у једну политичку партију.

Изабране судије су донеле неколико пресуда које изазивају стрепњу од правне и опште анархије. Ко нас то штити од злочина, насиља и свега што погађа неуређене државе? Стекао се утисак да судије радије штите приватност најгорих него медијске идеје да се друштво поправља како се то чини у истински демократском свету. Чини се да „консиљери” – адвокати криминалаца, управљају нашим спокојем, и да коруптивни захвати дрмају темеље друштва управо тамо где се на чистину истерују законски императиви.

Зар пресуда Студију Б за увреду части распомамљеног пијанца за воланом није опаки тренд који ће обележити време Нате Месарoвић као симбол завођења цензуре над дневним медијским обавезама? Тај судски ждановизам није био виђен ни у доба Вучићеве инквизиције. Тада је бар била могућа медијска борба, сада су сви од ње одустали, очајни и немоћни пред владајућом судском логиком.

Чувари надрипатриотске части Србије шипкама су покушали да утерају своју верзију клерофашистичког родољубља Теофилу Панчићу. Наравно да то није могуће, али ено тих мисионара на слободи, награђених нечувеном судском нежношћу и солидарношћу.

Ионако ниједно убиство, ниједан покушај убиства новинара нису расветљени. Све приватне тужбе против новинара који раде свој посао су расветљене, оне које су на реду биће ускоро. Српски новинари тако постају употребна вредност, „разређивач” за прање најпрљавијих биографија о којима се усуђују да пишу. Хоће ли се окуражити да то још раде, не знају ни председници НУНС-а и УНС-а, чије вапаје односи завијајућа београдска кошава.

Један београдски дневник већ неколико дана пише о превисоким примањима које сваког месеца прибира госпођа Месарoвић. Све је по закону, каже она.

Може бити, под условом да се зна шта је то закон у земљи Србији.