Od obožavanja do anateme

ANALIZA VESTI
Ovo nije prva poseta pape Benedikta XVI Nemačkoj – boravio je prošlog leta u Kelnu, povodom svetskog skupa mladih katolika – ali jeste bavarskom zavičaju, pa je uobičajeni zanos vernika, do padanja u trans, ovoga puta bio protkan i podstaknut naglašenim emocijama.
Prvi nemački papa posle Hadrijana IV (1522–1523) dočekan je oduševljeno kao "najveći Nemac", iako je na listama znamenitih zemljaka još daleko iza "bezbožnika i materijaliste" Karla Marksa (papina pastva broji više od milijardu vernika), ali i suočen sa neuobičajeno otvorenim, žestokim kritikama i anatemama.

Glavni razlog za ovo poslednje nađen je u činjenici da je povremeno iz pape progovarao ultrakonzervativni kardinal Jozef Racinger: "izvorno" ime Benedikta XVI, pod kojim je moderni "inkvizitor", čuvar dogme i dve decenije glavni teolog i "ideolog" Vatikana u vreme bivšeg pape Pavla II bio sporan čak i među nemačkim biskupima.

Poruke i opomene

I tokom posete zavičaju, koja je samo delom bila osenčena nostalgijom, poseta rodnom mestu – Markt na Inu, varošica sa manje od tri hiljade duša – crkvi u kojoj je kršten i susret sa bratom, takođe sveštenikom u Regenzburgu, papa se našao na tom poslu: uzeo je na nišan nevernike, podučavao kako se najjednostavnije opšti s Bogom i uveravao pastvu da uz njegovu veličinu i "čovek biva velik, a svet vedar".

Učinio bi to sigurno i da se našao u nekom drugom vilajetu, ali su ove poruke i opomene ("Bogu su potrebni radnici za njegovu žetvu") izrečene na zavičajnom tlu imale i jedan dodatni, ne samo uzvišeni, nego krajnje prozaičan i svrsishodan cilj: Nemačka je najbogatiji deo katoličkog sveta i, u isto vreme, prostor u kojem je osipanje vernika veoma osetno, što se drastično i dramatično oseća u vatikanskoj kasi.

Ono čime je papa Benedikt XVI isprovocirao svoje kritičare jeste gnev kojim se sručio na one koji svojim javnim činom i stvaralaštvom "cinično skrnave svetinje". 

To je protumačeno kao papin pokušaj da iz civilizacijske tekovine modernog sveta – slobode mišljenja – izuzme crkvu i religiju i "ućutka njene kritičare".

U odbranu "neprikosnovenog prava" na slobodnu i kritičku reč ustalo je više javnih poslenika i stranačkih prvaka, među kojima je najglasnija i najdirektnija bila Klaudija Rot, predsednica Stranke zelenih.

Najteži napad na papu usledio je, međutim, iz usta, i pera, Ute Ranke Hajneman. Ona je Benedikta XVI i njegovog prethodnika Poljaka Vojtilu označila kao – zločince.

Hajnemanova je u jednom levičarskom listu ("Junge velt") optužila sadašnjeg i prethodnog papu za zločine koje su počinili u minulim decenijama zalažući se za "nazadni seksualni moral" i zabranu upotrebe kondoma, koji "vode u pakao". To je, po njoj, imalo katastrofalne posledice, posebno u Africi, i pomor koji je napravila, i pravi, sida.

Ona je zatražila od Vatikana da finansira medicinsku zaštitu nesrećnim i bolesnim ženama Afrike i plati odštetu njihovim familijama.

Žena jeretik

Uta Ranke Hajneman je poznato ime u Nemačkoj i stari poznanik sadašnjeg pape. Njegova "školska  drugarica" u katoličkom koledžu u Minhenu (1953/1954), postala je prva žena na svetu koja je stekla zvanje profesora katoličke teologije. Profesura joj je oduzeta 1987. godine zbog toga što je jeretički i javno izražavala sumnju u priču o Hristovom bezgrešnom začeću. Papin žestoki kritičar – između ostalog i zbog pompe i skupih spektakla koji prate njegovu posetu, kao i posete njegovog prethodnika – poreklom je i prezimenom takođe znano ime: kćer je nekadašnjeg predsednika Zapadne Nemačke Gustava Hajnemana.

Najistaknutije političke ličnosti zemlje, od bavarskog "domaćina", šefa pokrajinske vlade i predsednika Hrišćansko-socijalne unije Edmunda Štojbera, koji papu slavi kao "najvećeg sina Slobodne Države Bavarske", do kancelarke Angele Merkel, predsednice Hrišćansko-demokratske unije, pokušavaju da od papine posete naprave sopstveni politički kapital.

Iako protestant sa istoka, i pastorova kći, Merkelova ima ambicije da uz papinu pomoć i podršku "progura" boga u budući evropski ustav. Oko te teme su se, pre nego što je usvojena verzija ustava koja se nasukala na francusko i holandsko referendumsko "ne", žestoko lomila koplja. Konvent koji je sročio konačnu verziju, pod vođstvom bivšeg francuskog predsednika Žiskara D’Estena, izostavio je boga i pozvao se na šire evropsko "kulturološko, religiozno i humanističko nasleđe".