Од обожавања до анатеме

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Ово није прва посета папе Бенедикта XVI Немачкој – боравио је прошлог лета у Келну, поводом светског скупа младих католика – али јесте баварском завичају, па је уобичајени занос верника, до падања у транс, овога пута био проткан и подстакнут наглашеним емоцијама.
Први немачки папа после Хадријана IV (1522–1523) дочекан је одушевљено као "највећи Немац", иако је на листама знаменитих земљака још далеко иза "безбожника и материјалисте" Карла Маркса (папина паства броји више од милијарду верника), али и суочен са неуобичајено отвореним, жестоким критикама и анатемама.

Главни разлог за ово последње нађен је у чињеници да је повремено из папе проговарао ултраконзервативни кардинал Јозеф Рацингер: "изворно" име Бенедикта XVI, под којим је модерни "инквизитор", чувар догме и две деценије главни теолог и "идеолог" Ватикана у време бившег папе Павла II био споран чак и међу немачким бискупима.

Поруке и опомене

И током посете завичају, која је само делом била осенчена носталгијом, посета родном месту – Маркт на Ину, варошица са мање од три хиљаде душа – цркви у којој је крштен и сусрет са братом, такође свештеником у Регензбургу, папа се нашао на том послу: узео је на нишан невернике, подучавао како се најједноставније општи с Богом и уверавао паству да уз његову величину и "човек бива велик, а свет ведар".

Учинио би то сигурно и да се нашао у неком другом вилајету, али су ове поруке и опомене ("Богу су потребни радници за његову жетву") изречене на завичајном тлу имале и један додатни, не само узвишени, него крајње прозаичан и сврсисходан циљ: Немачка је најбогатији део католичког света и, у исто време, простор у којем је осипање верника веома осетно, што се драстично и драматично осећа у ватиканској каси.

Оно чиме је папа Бенедикт XVI испровоцирао своје критичаре јесте гнев којим се сручио на оне који својим јавним чином и стваралаштвом "цинично скрнаве светиње". 

То је протумачено као папин покушај да из цивилизацијске тековине модерног света – слободе мишљења – изузме цркву и религију и "ућутка њене критичаре".

У одбрану "неприкосновеног права" на слободну и критичку реч устало је више јавних посленика и страначких првака, међу којима је најгласнија и најдиректнија била Клаудија Рот, председница Странке зелених.

Најтежи напад на папу уследио је, међутим, из уста, и пера, Уте Ранке Хајнеман. Она је Бенедикта XVI и његовог претходника Пољака Војтилу означила као – злочинце.

Хајнеманова је у једном левичарском листу ("Јунге велт") оптужила садашњег и претходног папу за злочине које су починили у минулим деценијама залажући се за "назадни сексуални морал" и забрану употребе кондома, који "воде у пакао". То је, по њој, имало катастрофалне последице, посебно у Африци, и помор који је направила, и прави, сида.

Она је затражила од Ватикана да финансира медицинску заштиту несрећним и болесним женама Африке и плати одштету њиховим фамилијама.

Жена јеретик

Ута Ранке Хајнеман је познато име у Немачкој и стари познаник садашњег папе. Његова "школска  другарица" у католичком колеџу у Минхену (1953/1954), постала је прва жена на свету која је стекла звање професора католичке теологије. Професура јој је одузета 1987. године због тога што је јеретички и јавно изражавала сумњу у причу о Христовом безгрешном зачећу. Папин жестоки критичар – између осталог и због помпе и скупих спектакла који прате његову посету, као и посете његовог претходника – пореклом је и презименом такође знано име: кћер је некадашњег председника Западне Немачке Густава Хајнемана.

Најистакнутије политичке личности земље, од баварског "домаћина", шефа покрајинске владе и председника Хришћанско-социјалне уније Едмунда Штојбера, који папу слави као "највећег сина Слободне Државе Баварске", до канцеларке Ангеле Меркел, председнице Хришћанско-демократске уније, покушавају да од папине посете направе сопствени политички капитал.

Иако протестант са истока, и пасторова кћи, Меркелова има амбиције да уз папину помоћ и подршку "прогура" бога у будући европски устав. Око те теме су се, пре него што је усвојена верзија устава која се насукала на француско и холандско референдумско "не", жестоко ломила копља. Конвент који је срочио коначну верзију, под вођством бившег француског председника Жискара Д’Естена, изоставио је бога и позвао се на шире европско "културолошко, религиозно и хуманистичко наслеђе".