Iz Perta na svadbu u Jablanici

Gornji Milanovac – Tomislav Mijailović i Erika su preleteli pola Zemljine kugle da bi u Jablanici, muževljevom rodnom selu, proslavili 40 godina braka. Pred oltarom još nedovršene jablaničke crkve „Svetinja“ ponovo su se zakleli na doživotnu vernost. U godinama su („mladoženja“ je načeo osmu, a „mlada“ sedmu deceniju) kada je posve lako ostati veran zakletvi. Od kuće do crkve i od crkve do svadbarske trpeze vozili su se u okićenom fijakeru poslednjeg milanovačkog rabadžije i fijakeriste Miluna Baralije.

– Erika i ja smo se, 1970. godine, venčali u pravoslavnoj crkvi u Pertu (Australija). Ona je prethodno iz protestantske prešla u našu veru. Na svadbi tada nije bilo nikoga od mojih, pa smo odlučili da, posle četiri decenije, sve ponovimo u Jablanici. Tamo smo to obavili sa malo zvanica, ali će se ovde, posle crkvenog obreda, za svadbarskom trpezom naći oko tri stotine gostiju – reče nam Tomislav dok smo u crkvenoj porti čekali sveštenika.

Sve je počelo pre 46 godina kad je dvadesetsedmogodišnji Tomislav, sa grupom naših turista, došao u Beč i odlučio da se ne vraća u Jugoslaviju. Iz Beča je ubrzo otišao za Australiju. Tamo je radio kao kuvar u vojnoj avijaciji u kojoj je bila zaposlena i devet godina mlađa Erika. I tako... Dobili su sina Dražu, a od njega unuke Zaharija, Jovana i Mića, i kćerku Danicu, a od nje unučice Tamsin i Karuu. Starija Tamsin je, sa bakom i dedom, doletela ovamo da „vidi srpsku svadbu“.

– Ondašnja vlast mi nije dopuštala da posetim roditelje, čak nisam mogao da prisustvujem ni majčinoj sahrani, a prvi put sam došao 1989. godine. Posle smo dolazili češće, Erika je ovde bila četiri puta. Jablanica nije imala crkvu stotinama godina, i mi smo pristojnim prilogom pomogli da se sazida, a pomoći ćemo i da se dovrši – obećao je Tomislav.

Erika reče da voli Srbiju, da se ovde oseća kao u svojoj zemlji. Muževljeva familija ju je prihvatila kao svoju, ne smeta im što sa snahom pričaju malo srpski, a malo više rukama. Uglavnom se odlično sporazumevaju. A ono što Erika nikako ne može da objasni, a što je kod nas baš fascinira, jeste mentalitet.

– Bez obzira na veliko prirodno bogatstvo, ljudi u Srbiji ne žive dobro. Istorija vam, tokom čitavog prošlog veka, nimalo nije bila naklonjena, a o događajima u proteklih 20 godina da i ne govorim. Ipak, ja nigde u svetu nisam videla da se toliko peva, igra i veseli i, naročito, da se toliko mnogo i dobro jede kao u Srbiji – ne može da nam se načudi jablanička snaha.

Boško Lomović