Из Перта на свадбу у Јабланици

Горњи Милановац – Томислав Мијаиловић и Ерика су прелетели пола Земљине кугле да би у Јабланици, мужевљевом родном селу, прославили 40 година брака. Пред олтаром још недовршене јабланичке цркве „Светиња“ поново су се заклели на доживотну верност. У годинама су („младожења“ је начео осму, а „млада“ седму деценију) када је посве лако остати веран заклетви. Од куће до цркве и од цркве до свадбарске трпезе возили су се у окићеном фијакеру последњег милановачког рабаџије и фијакеристе Милуна Баралије.

– Ерика и ја смо се, 1970. године, венчали у православној цркви у Перту (Аустралија). Она је претходно из протестантске прешла у нашу веру. На свадби тада није било никога од мојих, па смо одлучили да, после четири деценије, све поновимо у Јабланици. Тамо смо то обавили са мало званица, али ће се овде, после црквеног обреда, за свадбарском трпезом наћи око три стотине гостију – рече нам Томислав док смо у црквеној порти чекали свештеника.

Све је почело пре 46 година кад је двадесетседмогодишњи Томислав, са групом наших туриста, дошао у Беч и одлучио да се не враћа у Југославију. Из Беча је убрзо отишао за Аустралију. Тамо је радио као кувар у војној авијацији у којој је била запослена и девет година млађа Ерика. И тако... Добили су сина Дражу, а од њега унуке Захарија, Јована и Мића, и кћерку Даницу, а од ње унучице Тамсин и Каруу. Старија Тамсин је, са баком и дедом, долетела овамо да „види српску свадбу“.

– Ондашња власт ми није допуштала да посетим родитеље, чак нисам могао да присуствујем ни мајчиној сахрани, а први пут сам дошао 1989. године. После смо долазили чешће, Ерика је овде била четири пута. Јабланица није имала цркву стотинама година, и ми смо пристојним прилогом помогли да се сазида, а помоћи ћемо и да се доврши – обећао је Томислав.

Ерика рече да воли Србију, да се овде осећа као у својој земљи. Мужевљева фамилија ју је прихватила као своју, не смета им што са снахом причају мало српски, а мало више рукама. Углавном се одлично споразумевају. А оно што Ерика никако не може да објасни, а што је код нас баш фасцинира, јесте менталитет.

– Без обзира на велико природно богатство, људи у Србији не живе добро. Историја вам, током читавог прошлог века, нимало није била наклоњена, а о догађајима у протеклих 20 година да и не говорим. Ипак, ја нигде у свету нисам видела да се толико пева, игра и весели и, нарочито, да се толико много и добро једе као у Србији – не може да нам се начуди јабланичка снаха.

Бошко Ломовић