Romansirana samoobmana

Podigla se prilična prašina oko dnevničkih zapisa Vidosava Stevanovića. A kako i ne bi. Čovek je napisao golemu knjigu u kojoj je napljuvao gotovo kompletnu srpsku javnu i kulturnu scenu s kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka.

Ideološki i ne samo ideološki ugao iz kog Stevanović nastupa prepoznatljiv je i očekivano logički konfuzan.

Od bivšeg visokopozicioniranog komunističkog kulturnog radnika, koji se posle famozne Osme sednice našao u taboru poraženih, sasvim je očekivano, na primer, da u svakoj ličnosti, pojavi, u svakom fenomenu rečenog perioda – ukoliko nisu u pitanju „nacionalno neosvešćeni komunisti” i njihovo delovanje – prepoznaje „mrski nacionalizam”.

Svi koji nisu „nacionalno neosvešćeni komunisti” mogu da se podele na dve grupe. Jednu čine oni koje je režim čiji je predstavnik bio Stevanović – na različite načine cenzurisao i gnjavio. Drugu – predstavnici onog dela Stevanovićeve družine koji su se u periodu oko Osme sednice „nacionalno osvestili”, posle čega su počeli da na različite načine cenzurišu i gnjave prestrojavanju na „nacionalni” kolosek nesklone bivše drugove.

Pojave i pojedinci koje nije moguće svrstati u dve pomenute grupe, takođe postaju „mrski nacionalisti”, u skladu sa starom, proverenom mantrom – „ako nisi s nama, onda si protiv nas”.

„Logično”, „mrski nacionalista” po Stevanoviću postaje i Danilo Kiš, zato što je pristao da bude član nacionalne akademije (o kakav prestup!), što je poželeo da bude sahranjen po pravoslavnom obredu („religija je opijum za narod”) i zato što je ljubazno razgovarao sa srpskim predstavnicima na pariskim prijemima (umesto da je po prijemima delio šamare)...

U kontekstu takvog rezonovanja, sasvim je logično i očekivano da najpozitivniji lik u knjizi bude Gavrilo Grahovac, nekadašnji sarajevski izdavač, a sadašnji funkcioner nacionalističke bošnjačke stranke Harisa Silajdžića! Jer ono sa čim se valja obračunati jeste „srpski nacionalizam”! A u borbi protiv „srpskog nacionalizma”, od bošnjačkog nacionaliste vernijeg saveznika teško je naći!

Osim po neospornom autorovom spisateljskom talentu, Stevanovićevo ostvarenje se od sličnih pamfletističkih sočinjenija ne razlikuje ni po čemu drugom. Ali, ta razlika nikako nije beznačajna. Ona čitaoca podstiče na blagonaklon stav. I tera ga da – ukoliko već Stevanovićevu knjigu nije moguće tumačiti kao verodostojno svedočanstvo o jednom vremenu i sopstvenoj ulozi u njemu – pokuša da je posmatra potpuno odvojeno od realnih događaja koji se opisuju – kao književnu fikciju.

Međutim, uprkos dobrom stilu, i na ovaj način čitana – stvar opasno škripi. I to, prvenstveno – zbog neuverljivosti lika glavnog junaka. Koji je, po sopstvenom priznanju, bio u komunističkom jatu iako u komunizam nije verovao, žario i palio književnom scenom, iako nije posedovao volju za moć, nego je, iako mu je komunizam bio stran, osećao potrebu da se žrtvuje za „opštu stvar”, a pri tom je, iako prijatelj sa najmoćnijim ljudima, pa i sam svojevrstan moćnik – konstantno bio proganjan...

Pa čak ni to ne bi nužno moralo da predstavlja problem, kada bi u tekstu bio prisutan autorov ironijski otklon u odnosu na sklonost ka samoobmanjivanju koju demonstrira njegov literarni alterego.

Ironijskog otklona prema glavnom junaku iliti autoironijskog otklona – u ovoj knjizi nedostaje. Od patetike – ova knjiga vrvi.

Da je svoje „dnevnike” pisao sa namerom da napiše fikcionalan tekst, pisac Stevanovićevog iskustva bi glavnog junaka, siguran sam, mnogo bolje motivisao.

Šteta je što su mu namere, očigledno, bile drugačije.