Романсирана самообмана

Подигла се прилична прашина око дневничких записа Видосава Стевановића. А како и не би. Човек је написао голему књигу у којој је напљувао готово комплетну српску јавну и културну сцену с краја двадесетог и почетка двадесет и првог века.

Идеолошки и не само идеолошки угао из ког Стевановић наступа препознатљив је и очекивано логички конфузан.

Од бившег високопозиционираног комунистичког културног радника, који се после фамозне Осме седнице нашао у табору поражених, сасвим је очекивано, на пример, да у свакој личности, појави, у сваком феномену реченог периода – уколико нису у питању „национално неосвешћени комунисти” и њихово деловање – препознаје „мрски национализам”.

Сви који нису „национално неосвешћени комунисти” могу да се поделе на две групе. Једну чине они које је режим чији је представник био Стевановић – на различите начине цензурисао и гњавио. Другу – представници оног дела Стевановићеве дружине који су се у периоду око Осме седнице „национално освестили”, после чега су почели да на различите начине цензуришу и гњаве престројавању на „национални” колосек несклоне бивше другове.

Појаве и појединци које није могуће сврстати у две поменуте групе, такође постају „мрски националисти”, у складу са старом, провереном мантром – „ако ниси с нама, онда си против нас”.

„Логично”, „мрски националиста” по Стевановићу постаје и Данило Киш, зато што је пристао да буде члан националне академије (о какав преступ!), што је пожелео да буде сахрањен по православном обреду („религија је опијум за народ”) и зато што је љубазно разговарао са српским представницима на париским пријемима (уместо да је по пријемима делио шамаре)...

У контексту таквог резоновања, сасвим је логично и очекивано да најпозитивнији лик у књизи буде Гаврило Граховац, нeкадашњи сарајевски издавач, а садашњи функционер националистичке бошњачке странке Хариса Силајџића! Јер оно са чим се ваља обрачунати јесте „српски национализам”! А у борби против „српског национализма”, од бошњачког националисте вернијег савезника тешко је наћи!

Осим по неоспорном ауторовом списатељском таленту, Стевановићево остварење се од сличних памфлетистичких сочињенија не разликује ни по чему другом. Али, та разлика никако није безначајна. Она читаоца подстиче на благонаклон став. И тера га да – уколико већ Стевановићеву књигу није могуће тумачити као веродостојно сведочанство о једном времену и сопственој улози у њему – покуша да је посматра потпуно одвојено од реалних догађаја који се описују – као књижевну фикцију.

Међутим, упркос добром стилу, и на овај начин читана – ствар опасно шкрипи. И то, првенствено – због неуверљивости лика главног јунака. Који је, по сопственом признању, био у комунистичком јату иако у комунизам није веровао, жарио и палио књижевном сценом, иако није поседовао вољу за моћ, него је, иако му је комунизам био стран, осећао потребу да се жртвује за „општу ствар”, а при том је, иако пријатељ са најмоћнијим људима, па и сам својеврстан моћник – константно био прогањан...

Па чак ни то не би нужно морало да представља проблем, када би у тексту био присутан ауторов иронијски отклон у односу на склоност ка самообмањивању коју демонстрира његов литерарни алтерего.

Иронијског отклона према главном јунаку илити аутоиронијског отклона – у овој књизи недостаје. Од патетике – ова књига врви.

Да је своје „дневнике” писао са намером да напише фикционалан текст, писац Стевановићевог искуства би главног јунака, сигуран сам, много боље мотивисао.

Штета је што су му намере, очигледно, биле другачије.