O mržnji

Nedavno sam bio suočen sa neskrivenom mržnjom koju je prema meni ispoljio jedan moj poznanik. Posle prvog šoka, počeo sam da razmišljam o mržnji uopšte. Šta je to? Zašto se ispoljava takvom silinom? Šta je smisao tog žestokog osećanja?

Ako izuzmemo već otrcanu maksimu koja tvrdi kako je između ljubavi i mržnje mala razlika, i koja se najverovatnije odnosi na sličnu strastvenost kojom se ta dva osećanja ispoljavaju, nisam našao valjan odgovor na prethodna pitanja.

Biće da mržnja ima svoje različite oblike i da je u vezi s poreklom te pojave nemoguće dati uopšten odgovor. Počeo sam zato da razmišljam o svom konkretnom slučaju. Čovek koji me je zapljusnuo iznenadnim izlivom mržnje bio je mojih godina, slične profesije i gotovo istog porekla kao i ja. Da nije pokazao koliko me mrzi bio sam gotov da verujem kako me, ako baš ne voli, duboko ceni i poštuje. To se pokazalo kao grdna zabluda.

Analizirajući reči koje mi je uputio, u jednoj za tako nešto sasvim neprimerenoj situaciji, došao sam do zaključka da je glavni pokretač njegovog krajnje agresivnog ponašanja – moj pogled na svet. U nekoliko rečenica, koje mi je u prolazu dobacio, nekako sam razaznao da je „to što radim za prezir, odvratno“. Nije se radilo o političkom neslaganju nego o uopštenoj primedbi na moju celokupnu delatnost, na ličnost. Između nas, dakle, postoji razlika u suštinskom shvatanju stvari, i to je ono preko čega on, nekontrolisano me vređajući, nije mogao preći.

Tu mi je pala na pamet Frojdova definicija šovinizma i nacionalne netrpeljivosti poznata kao narcisizam malih razlika. Po njegovim rečima: „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja.“ Dozvolićete mi da to laički interpretiram. U određenim okolnostima neki ljudi ne mogu da izađu na kraj sa sopstvenim problemima i upadaju u stanje u kome počinju da žestoko mrze pripadnike druge nacije. Zanimljivo je da su najomraženije one nacije koje su mrzitelju slične, koje imaju skoro iste osobine kao i on. Teško je zamisliti nekog sa ovih prostora koji iz dna duše mrzi, recimo, Eskime. Ali oni iz neposredne blizine, koji se ponašaju i govore tako da ih svi razumeju, oni predstavljaju sasvim zgodan cilj. Na taj način, problem sa kojim nije u stanju da se suoči i nekako ga razreši narcisistička ličnost pripisuje svome dvojniku, nekome ko je skoro kao on i koga će okriviti za sopstvene nedaće. Kada se takvi ljudi udruže, vođeni zajedničkim osećanjem mržnje, onda nastaju nacionalistički i šovinistički pokreti, izbijaju ratovi i slične užasne stvari.

Da li je moguće nešto od ovoga primeniti na moj slučaj? Koliko znam, ovaj koncept psihoterapeuti-praktičari u velikoj meri ignorišu i više ga primenjuju u objašnjenju kolektivnog nego individualnog nasilja. S druge strane, i moj mrzitelj i ja pripadamo istoj naciji, štaviše, istom socijalnom miljeu. Od svega bih možda mogao izvući pretpostavku kako on ima narcisistički problem i da je mene izabrao za voodoo lutku preko koje će taj problem nekako rešiti. Mi smo skoro isti, s tom malom razlikom što stvari vidimo različito, pa sam na taj način postao idealan za ovu operaciju. Mašinski inženjer, neki srednjoškolac ili otpravnik vozova nisu dolazili u obzir, isuviše su različiti. Njegovom narcisizmu bio je potreban neko njemu sasvim sličan.

Nisam, dakle, posle ovog razmišljanja mnogo bliži odgovoru tome šta je i čemu služi mržnja. Što je još gore, ovakva naklapanja otvaraju niz moralnih dilema. Da li treba da ga razumem, da mu oprostim? Ili bi i ja trebalo njega da mrzim, da razmišljam o osveti? Zar ne bi bilo najbolje da budem prema svemu tome ravnodušan?

Ne znam. Čini mi se, ipak, da je mržnja jedna sasvim prirodna pojava. Da postoji legitimno kao i sva druga osećanja. Da je čovekova sudbina izložena mnogim fenomenima koji stižu sa raznih strana i različitom snagom određuju njegov život, pa je mržnja samo jedan u nizu. Na nju se, izgleda, ne treba žaliti niti je negirati. Mržnja je prosto tu, postoji.

reditelj