О мржњи

Недавно сам био суочен са нескривеном мржњом коју је према мени испољио један мој познаник. После првог шока, почео сам да размишљам о мржњи уопште. Шта је то? Зашто се испољава таквом силином? Шта је смисао тог жестоког осећања?

Ако изузмемо већ отрцану максиму која тврди како је између љубави и мржње мала разлика, и која се највероватније односи на сличну страственост којом се та два осећања испољавају, нисам нашао ваљан одговор на претходна питања.

Биће да мржња има своје различите облике и да је у вези с пореклом те појаве немогуће дати уопштен одговор. Почео сам зато да размишљам о свом конкретном случају. Човек који ме је запљуснуо изненадним изливом мржње био је мојих година, сличне професије и готово истог порекла као и ја. Да није показао колико ме мрзи био сам готов да верујем како ме, ако баш не воли, дубоко цени и поштује. То се показало као грдна заблуда.

Анализирајући речи које ми је упутио, у једној за тако нешто сасвим непримереној ситуацији, дошао сам до закључка да је главни покретач његовог крајње агресивног понашања – мој поглед на свет. У неколико реченица, које ми је у пролазу добацио, некако сам разазнао да је „то што радим за презир, одвратно“. Није се радило о политичком неслагању него о уопштеној примедби на моју целокупну делатност, на личност. Између нас, дакле, постоји разлика у суштинском схватању ствари, и то је оно преко чега он, неконтролисано ме вређајући, није могао прећи.

Ту ми је пала на памет Фројдова дефиниција шовинизма и националне нетрпељивости позната као нарцисизам малих разлика. По његовим речима: „Управо минорне разлике код иначе сличних народа чине основу за њихова међусобна непријатељска осећања.“ Дозволићете ми да то лаички интерпретирам. У одређеним околностима неки људи не могу да изађу на крај са сопственим проблемима и упадају у стање у коме почињу да жестоко мрзе припаднике друге нације. Занимљиво је да су најомраженије оне нације које су мрзитељу сличне, које имају скоро исте особине као и он. Тешко је замислити неког са ових простора који из дна душе мрзи, рецимо, Ескиме. Али они из непосредне близине, који се понашају и говоре тако да их сви разумеју, они представљају сасвим згодан циљ. На тај начин, проблем са којим није у стању да се суочи и некако га разреши нарцисистичка личност приписује своме двојнику, некоме ко је скоро као он и кога ће окривити за сопствене недаће. Када се такви људи удруже, вођени заједничким осећањем мржње, онда настају националистички и шовинистички покрети, избијају ратови и сличне ужасне ствари.

Да ли је могуће нешто од овога применити на мој случај? Колико знам, овај концепт психотерапеути-практичари у великој мери игноришу и више га примењују у објашњењу колективног него индивидуалног насиља. С друге стране, и мој мрзитељ и ја припадамо истој нацији, штавише, истом социјалном миљеу. Од свега бих можда могао извући претпоставку како он има нарцисистички проблем и да је мене изабрао за voodoo лутку преко које ће тај проблем некако решити. Ми смо скоро исти, с том малом разликом што ствари видимо различито, па сам на тај начин постао идеалан за ову операцију. Машински инжењер, неки средњошколац или отправник возова нису долазили у обзир, исувише су различити. Његовом нарцисизму био је потребан неко њему сасвим сличан.

Нисам, дакле, после овог размишљања много ближи одговору томе шта је и чему служи мржња. Што је још горе, оваква наклапања отварају низ моралних дилема. Да ли треба да га разумем, да му опростим? Или би и ја требало њега да мрзим, да размишљам о освети? Зар не би било најбоље да будем према свему томе равнодушан?

Не знам. Чини ми се, ипак, да је мржња једна сасвим природна појава. Да постоји легитимно као и сва друга осећања. Да је човекова судбина изложена многим феноменима који стижу са разних страна и различитом снагом одређују његов живот, па је мржња само један у низу. На њу се, изгледа, не треба жалити нити је негирати. Мржња је просто ту, постоји.

редитељ