Visoka cena sna o ujedinjenju

Od našeg specijalnog izveštača

Seul, 4. oktobra – Pedesetak devojaka i mladića, prilazeći školi u seulskom kvartu Gangseo Đu, ne mašu razdragano „zapadnjaku bele kože”, poput ostalih svojih drugara koji mu uzvikuju zdravo, iako ga prvi put vide. Stidljivo spuštaju glavu i utrčavaju u školsku zgradu. U školskoj uniformi ne razlikuju se uopšte od svojih seulskih drugara, ali stidljivost otkriva njihovo severnokorejsko poreklo.

Specijalno obrazovanje u nekoliko seulskih škola pomaže desetinama tinejdžera, čije su porodice prebegle iz Severne u Južnu Koreju, da se priviknu na potpuno drugačiji život – život u kapitalizmu.

Tinejdžeri stigli sa severa, kako kažu njihovi školski drugari rođeni na jugu, brzo se privikavaju na džins, majice sa različitim natpisima i patike.

„I oni brzo zavole hip-hop, kafu u ’Starbaksu’ i bejzbol utakmice. Super se družimo. Teško im je nekad da razumeju neke naše izraze, ali nekako se snalazimo”, kaže Bu Mi Jok, tinejdžerka koja pohađa školu u čijoj blizini je specijalna škola sa odeljenjima za decu iz Severne Koreje.

„Malo su stidljiviji, ali pre neki dan smo uspeli da ih nagovorimo da idu sa nama na karaoke. Bilo je ludo”, uz zarazni smeh kaže njen školski drug Čoe Min Sui dodaje da je njihovim severnokorejskim drugarima malo teže da „shvate sve kompjuterske igrice”.

Privikavajući se na zapadnjačku kulturu i odeću koji su opšteprihvaćeni u azijskoj metropoli kao što je Seul, mladi pridošli iz Severne Koreje prvi put se upoznaju sa kreditnim karticama, mobilnim telefonima, hamburgerima, ali i pop-ikonama kao što su Madona, Lejdi Gaga ili Robi Vilijams.

Ne samo što im je zapadna kultura neobična, već postoji i značajna jezička prepreka jer je korejski jezik na Jugu proteklih 60 godina prihvatio mnoge reči iz drugih jezika, naročito iz američke verzije engleskog jezika.

Prema podacima Ministarstva za ujedinjenje, u Južnoj Koreji danas živi bezmalo 20.000 ljudi koji su proteklih dvadeset godina prebegli iz Severne Koreje, dok navodno 300.000 njih živi ilegalno u Kini. U seulskim nevladinim organizacijama za zaštitu ljudskih prava kažu da se država nije baš najbolje pripremila za prihvatanje ovih ljudi i da se mnogi od njih osećaju izbezumljeno budući da im nije lako da se priviknu nov način života.

Posle policijske provere da nisu špijuni i svojevrsne tromesečne obuke za snalaženje u novoj okolini, koja se obavlja u kampu Hanavon (Kuća jedinstva) u gradu Anseong, južno od Seula, osobe prebegle iz Severne Koreje dobijaju 20 miliona vona (oko 13.300 evra) kako bi započele novi život.

Međutim, mnoge od njih imaju probleme da se brzo priviknu na obaveze koje donosi kapitalistički način života – plaćanje stanarine, otplaćivanje rata za kreditne kartice, redovno plaćanje računa...

Sporo i bolno prilagođavanje žitelja Severa, čini se, kao prvi, ne previše uspešno položen, test za eventualno ujedinjenje Korejskog poluostrva za koje se u javnosti sve intenzivnije zalažu južnokorejske političke elite.

Velika nacionalna partija protekle tri godine je na čelu Južne Koreje i, kako kaže jedan od viđenijih parlamentaraca iz njenih redova, Hong Jung Vuk, oni se nadaju da će u narednih 10 godina dođi do ujedinjenja.

„Ujedinjenje nije jednokratan čin, već je to proces u kojem prolazimo kroz tri faze. Prva je uspostavljanje potpunog mira, a druga podrazumeva ekonomsku saradnju u kojem bi došlo do intenzivne ekonomske razmene između dve zemlje. To je veoma značajno budući da je ogromna razlika u ekonomskoj razvijenosti Severne i Južne Koreje”, kaže za „Politiku” Hong i dodaje da tek treća faza podrazumeva političko ujedinjenje.

Hong, koji je veoma uticajni član parlamentarnog odbora za spoljne poslove, ujedinjenje i trgovinu, kaže da se u Seulu veoma pomno izučavaju iskustva nemačkog ujedinjenja, ali da je preduslov za korejsko ujedinjenje to da Pjongjang odustane od nuklearnih ambicija.

S druge strane, visokopozicionirani birokrata u jednoj od južnokorejskih vladinih agencija kaže da je pitanje ujedinjenja Koreje problem koji političke elite iskorišćavaju za svoje interese.

„Ujedinjenje je pitanje koje političari koriste da njime manipulišu narodom”, kaže za „Politiku” ovaj državni službenik, pod uslovom da se njegovo ime objavljuje.

Međutim, ovo pitanje samo oslikava veliku političku podeljenost Južne Koreje na levicu i desnicu. Dok su pojedini slepi zagovornici ujedinjenja, bezmalo polovina stanovništva Južne Koreje se zapravo zalaže samo za stabilnost na poluostrvu.

Čak i u vladajućoj Velikoj nacionalnoj partiji postoji podeljenost oko toga kako treba postupati u odnosima sa Pjongjangom. Dok se Koh Sengduk, koji u partiji predsedava Odboru za spoljnu politiku, zalagao da se na sever ne šalje humanitarna pomoć dok režim Kim Džong Ila ne odustane od ambicija za nuklearnim naoružanjem, Hong je kritikovao ovakav pristup.

„Severna Koreja je preživela 60 godina sankcija, međunarodnih pritisaka i katastrofalnih elementarnih nepogoda, tako da smatram da ova vrsta pritiska uopšte nije rešenje i neće imati uticaja na promenu mišljenja u Pjongjangu”, kaže za Hong i dodaje da treba nastaviti sa slanjem pirinča i ostale humanitarne pomoći.

Političari u Južnoj Koreji ne poriču da Kina ne želi da dođe do ujedinjenja, jer Seul vidi kao „američkog igrača koji bi ušao u kinesko dvorište”.

„Ne možemo bežati od toga da su Amerikanci ovde ginuli kako bi oslobodili Južnu Koreju, ali i od činjenice da Južna Koreja ima najveću trgovinsku razmenu sa Kinom (slede EU i SAD)”, kaže Hong.

On dodaje da su oni svesni da će ujedinjenje izazvati velike troškove Južnoj Koreji.

Prema oceni ekonomiste Kim Džong Soka, pretpostavke su da će ujedinjenje Koreje koštati, kao i u slučaju Nemačke, oko četiri odsto bruto društvenog proizvoda (BDP).

„Moraćemo da platimo tu visoku cenu, budući da BDP Severne Koreje iznosi samo tri odsto BDP-a Južne Koreje”, kaže Kim i dodaje da je to 600 dolara po glavi stanovnika na Severu naspram 20.000 dolara po glavi stanovnika na Jugu.

Procene su da bi ujedinjenje koštalo Južnu Koreju vrtoglave tri hiljade milijardi dolara. Predsednik Li Mjung Bak je već najavio uvođenje poreza za ujedinjenje, što ovde nije baš popularna mera ali, čini se, malo je onih koji će javno da budu protiv take ideje.

Planovi o ujedinjenju su i dalje dugoročni, a 1.000 do 3.000 ljudi koji godišnje prebegne iz Severne u Južnu Koreju predstavljaju svojevrstan test za ovaj proces. Veoma bolan test, budući da posle šest decenija korejski narod više ne deli samo ideologija, već i dramatično drugačiji način života.

Nenad Radičević