Висока цена сна о уједињењу

Од нашег специјалног извештача

Сеул, 4. октобра – Педесетак девојака и младића, прилазећи школи у сеулском кварту Гангсео Ђу, не машу раздрагано „западњаку беле коже”, попут осталих својих другара који му узвикују здраво, иако га први пут виде. Стидљиво спуштају главу и утрчавају у школску зграду. У школској униформи не разликују се уопште од својих сеулских другара, али стидљивост открива њихово севернокорејско порекло.

Специјално образовање у неколико сеулских школа помаже десетинама тинејџера, чије су породице пребегле из Северне у Јужну Кореју, да се привикну на потпуно другачији живот – живот у капитализму.

Тинејџери стигли са севера, како кажу њихови школски другари рођени на југу, брзо се привикавају на џинс, мајице са различитим натписима и патике.

„И они брзо заволе хип-хоп, кафу у ’Старбаксу’ и бејзбол утакмице. Супер се дружимо. Тешко им је некад да разумеју неке наше изразе, али некако се сналазимо”, каже Бу Ми Јок, тинејџерка која похађа школу у чијој близини је специјална школа са одељењима за децу из Северне Кореје.

„Мало су стидљивији, али пре неки дан смо успели да их наговоримо да иду са нама на караоке. Било је лудо”, уз заразни смех каже њен школски друг Чое Мин Суи додаје да је њиховим севернокорејским другарима мало теже да „схвате све компјутерске игрице”.

Привикавајући се на западњачку културу и одећу који су општеприхваћени у азијској метрополи као што је Сеул, млади придошли из Северне Кореје први пут се упознају са кредитним картицама, мобилним телефонима, хамбургерима, али и поп-иконама као што су Мадона, Лејди Гага или Роби Вилијамс.

Не само што им је западна култура необична, већ постоји и значајна језичка препрека јер је корејски језик на Југу протеклих 60 година прихватио многе речи из других језика, нарочито из америчке верзије енглеског језика.

Према подацима Министарства за уједињење, у Јужној Кореји данас живи безмало 20.000 људи који су протеклих двадесет година пребегли из Северне Кореје, док наводно 300.000 њих живи илегално у Кини. У сеулским невладиним организацијама за заштиту људских права кажу да се држава није баш најбоље припремила за прихватање ових људи и да се многи од њих осећају избезумљено будући да им није лако да се привикну нов начин живота.

После полицијске провере да нису шпијуни и својеврсне тромесечне обуке за сналажење у новој околини, која се обавља у кампу Ханавон (Кућа јединства) у граду Ансеонг, јужно од Сеула, особе пребегле из Северне Кореје добијају 20 милиона вона (око 13.300 евра) како би започеле нови живот.

Међутим, многе од њих имају проблеме да се брзо привикну на обавезе које доноси капиталистички начин живота – плаћање станарине, отплаћивање рата за кредитне картице, редовно плаћање рачуна...

Споро и болно прилагођавање житеља Севера, чини се, као први, не превише успешно положен, тест за евентуално уједињење Корејског полуострва за које се у јавности све интензивније залажу јужнокорејске политичке елите.

Велика национална партија протекле три године је на челу Јужне Кореје и, како каже један од виђенијих парламентараца из њених редова, Хонг Јунг Вук, они се надају да ће у наредних 10 година дођи до уједињења.

„Уједињење није једнократан чин, већ је то процес у којем пролазимо кроз три фазе. Прва је успостављање потпуног мира, а друга подразумева економску сарадњу у којем би дошло до интензивне економске размене између две земље. То је веома значајно будући да је огромна разлика у економској развијености Северне и Јужне Кореје”, каже за „Политику” Хонг и додаје да тек трећа фаза подразумева политичко уједињење.

Хонг, који је веома утицајни члан парламентарног одбора за спољне послове, уједињење и трговину, каже да се у Сеулу веома помно изучавају искуства немачког уједињења, али да је предуслов за корејско уједињење то да Пјонгјанг одустане од нуклеарних амбиција.

С друге стране, високопозиционирани бирократа у једној од јужнокорејских владиних агенција каже да је питање уједињења Кореје проблем који политичке елите искоришћавају за своје интересе.

„Уједињење је питање које политичари користе да њиме манипулишу народом”, каже за „Политику” овај државни службеник, под условом да се његово име објављује.

Међутим, ово питање само осликава велику политичку подељеност Јужне Кореје на левицу и десницу. Док су поједини слепи заговорници уједињења, безмало половина становништва Јужне Кореје се заправо залаже само за стабилност на полуострву.

Чак и у владајућој Великој националној партији постоји подељеност око тога како треба поступати у односима са Пјонгјангом. Док се Кох Сенгдук, који у партији председава Одбору за спољну политику, залагао да се на север не шаље хуманитарна помоћ док режим Ким Џонг Ила не одустане од амбиција за нуклеарним наоружањем, Хонг је критиковао овакав приступ.

„Северна Кореја је преживела 60 година санкција, међународних притисака и катастрофалних елементарних непогода, тако да сматрам да ова врста притиска уопште није решење и неће имати утицаја на промену мишљења у Пјонгјангу”, каже за Хонг и додаје да треба наставити са слањем пиринча и остале хуманитарне помоћи.

Политичари у Јужној Кореји не поричу да Кина не жели да дође до уједињења, јер Сеул види као „америчког играча који би ушао у кинеско двориште”.

„Не можемо бежати од тога да су Американци овде гинули како би ослободили Јужну Кореју, али и од чињенице да Јужна Кореја има највећу трговинску размену са Кином (следе ЕУ и САД)”, каже Хонг.

Он додаје да су они свесни да ће уједињење изазвати велике трошкове Јужној Кореји.

Према оцени економисте Ким Џонг Сока, претпоставке су да ће уједињење Кореје коштати, као и у случају Немачке, око четири одсто бруто друштвеног производа (БДП).

„Мораћемо да платимо ту високу цену, будући да БДП Северне Кореје износи само три одсто БДП-а Јужне Кореје”, каже Ким и додаје да је то 600 долара по глави становника на Северу наспрам 20.000 долара по глави становника на Југу.

Процене су да би уједињење коштало Јужну Кореју вртоглаве три хиљаде милијарди долара. Председник Ли Мјунг Бак је већ најавио увођење пореза за уједињење, што овде није баш популарна мера али, чини се, мало је оних који ће јавно да буду против таке идеје.

Планови о уједињењу су и даље дугорочни, а 1.000 до 3.000 људи који годишње пребегне из Северне у Јужну Кореју представљају својеврстан тест за овај процес. Веома болан тест, будући да после шест деценија корејски народ више не дели само идеологија, већ и драматично другачији начин живота.

Ненад Радичевић