U kordonu dve paklene decenije

Ljubomir Prijović (49) se smeje kolegi koji ženi odgovara: „Pusti me, radim” dok ka njima lete kamenice. Veteran Policijske brigade je svojoj ženi odavno zabranio da ga poziva mobilnim telefonom dok je u kordonu. Tada mora da skine šlem, gubi koncentraciju, a i neka cigla može da ga pogodi. U nedelju, tokom sprečavanja napada na Paradu ponosa, ipak su ga zvale ćerke. Svaka po jednom. Služba je služba, ali deca su deca. Njima mora da se javi, pa makar letele sekire.

Ljubomir je poslednje dve decenije proveo u policijskom kordonu. Devetog marta 1991. godine bio je na Trgu Republike, tukući se sa demonstrantima na prvim antimiloševićevskim demonstracijama. Obezbeđivao je tog leta i državnu granicu SFRJ prilikom secesije Slovenije, kasnije je radio tokom Vidovdanskog sabora opozicije. Nije izbegao gotovo tromesečne protestne šetnje, posle krađe na lokalnim izborima u Beogradu u zimu 1996/97. godine. Bio je u kordonu i na kontramitingu, kada je Milošević izgovorio „volim i ja vas”.

Nije ga mimoišao ni 5. oktobar 2000. godine. Obezbeđivao je izvlačenje kolega iz Savezne skupštine koja je gorela. Pripadnici njegove brigade su tada bili jedina policijska jedinica koja je intervenisala protiv demonstranata u pojasu između Takovske ulice i nekadašnjeg saveznog parlamenta.

Onda je došla demokratija, a Ljubomirov život se nije naročito promenio. Gorela je Bajrakli džamija 2004., gorela je američka ambasada, posle mitinga „Kosovo je Srbija” 2008, a Ljubomir je sve to vreme bio u kordonu.

Tukao se i u nedelju, štiteći gej aktiviste. Doduše, nešto manje, jer je obezbeđivao teritoriju ka Železničkoj stanici. Stigao da kratko porazgovara sa kćerkama dvanaestogodišnjom Kristinom i osmogodišnjom Jovanom, a tek kada je Beograd nastavio da živi normalnim ritmom otrčao je do kuće da vidi devojčice.

Sada, posle dve srpske paklene decenije, u sedištu Policijske brigade na Banovom brdu, on kaže: „Sve kamenice, i one devetog marta, i one petog oktobra, i one u nedelju, isto me bole”.

Policijska brigada je formirana 1977. godine, a Ljubomir je u jedinici od 1983. Mnogi od njegovih vršnjaka su već otišli u penziju. On će ostaviti pendrek za tri godine.

– Do devedesete godine, sve je bilo mnogo lakše. Utakmice su bile mirne, ne mogu da se porede sa današnjim. Sada samo jedan krene, za njim juri masa. Sve je teže raditi kao policajac, kažem to mlađima. Nekada je narod gledao policajca kao policajca, a vremenom, počeli su da nas gledaju kao neprijatelje. Često me prepoznaju navijači u gradu. Gađali su me juče ciglama, a danas kao da toga nije bilo – objašnjava Prijović.

Deveti mart je bila prekretnica. Onda je došao deseti, pa jedanaesti... Stigla je porodica i duple brige.

– Prođu demonstracije, ja se sjurim kući, pa u prodavnicu. Pre demonstracija, otrčim na pijacu, pa u kordon. Sve vreme tenzije, pritisci... Radimo po zakonu, za državu, a narod nas pljuje da smo grubi u intervencijama... Komentarišu kolege međusobno, svi imamo svoje političke stavove, ali moraš da radiš po zakonu. Dopalo se meni ili ne. Zakon je isti za sve. Nas demonstranti vide kao one koji im guše prava, a policijski službenici na izvršenju zadatka moraju da donose zakonsku odluku. Nema remećenja javnog reda i mira. Bilo je mnogo kolega koji nisu izdržali pritisak, pa su napuštali službu – kaže naš sagovornik.  

Tukao je i bio bijen. Bio je povređen kada je njegova jedinica blokirala prostor za hapšenje Veselina Šljivančanina.  

– Masa je čudo. Kad krene, teško je. Gledam da ne privedem nekoga ko je nevin. To je najgori deo posla, gori nego kada lete kamenice. I u nedelju se ponovilo isto. Huligani menjaju jakne, majice ili kape među sobom, pa ih prepoznajemo uglavnom po obući.

A političari kao političari. Razbijao je demonstracije koje su neki od njih vodili, onda je te iste čuvao. Tokom akcije „Sablja”, obezbeđivao je rezidencije najviših državnih zvaničnika. Pre svih tadašnju v.d. predsednika republike Natašu Mićić. Nije doživeo da ga političari vređaju. Naprotiv, tapšu ga po ramenu. Pričaju mu, ti samo radi svoj posao. Oni se menjaju, Ljubomir ostaje. U kordonu.

Policijska brigada se postrojava u dvorištu kasarne na Banovom brdu. Opet je neka vrsta vanrednog stanja. U Beogradu je Hilari Klinton. Ljubomir mirnim korakom odlazi ka kordonu koji će čuvati državnu sekretarku Sjedinjenih Država.   

Aleksandar Apostolovski

-------------------------------------

Gde su vam deca

– Među demonstrantima ili navijačima često prepoznam decu svojih poznanika. Kažem to njihovim roditeljima. Oni se iznenade: „Zar je moguće da je moje dete? Neki mi ne veruju. Dešavalo se da klinac koga poznajem gađa kordon. Ja ga posle vidim na ulici. Priđem mu i pitam: „Što si nas, bre, gađao?”. On mi odgovori: „Morao sam, išlo celo odeljenje” – kaže Ljubomir Prijović.