У кордону две паклене деценије

Љубомир Пријовић (49) се смеје колеги који жени одговара: „Пусти ме, радим” док ка њима лете каменице. Ветеран Полицијске бригаде је својој жени одавно забранио да га позива мобилним телефоном док је у кордону. Тада мора да скине шлем, губи концентрацију, а и нека цигла може да га погоди. У недељу, током спречавања напада на Параду поноса, ипак су га звале ћерке. Свака по једном. Служба је служба, али деца су деца. Њима мора да се јави, па макар летеле секире.

Љубомир је последње две деценије провео у полицијском кордону. Деветог марта 1991. године био је на Тргу Републике, тукући се са демонстрантима на првим антимилошевићевским демонстрацијама. Обезбеђивао је тог лета и државну границу СФРЈ приликом сецесије Словеније, касније је радио током Видовданског сабора опозиције. Није избегао готово тромесечне протестне шетње, после крађе на локалним изборима у Београду у зиму 1996/97. године. Био је у кордону и на контрамитингу, када је Милошевић изговорио „волим и ја вас”.

Није га мимоишао ни 5. октобар 2000. године. Обезбеђивао је извлачење колега из Савезне скупштине која је горела. Припадници његове бригаде су тада били једина полицијска јединица која је интервенисала против демонстраната у појасу између Таковске улице и некадашњег савезног парламента.

Онда је дошла демократија, а Љубомиров живот се није нарочито променио. Горела је Бајракли џамија 2004., горела је америчка амбасада, после митинга „Косово је Србија” 2008, а Љубомир је све то време био у кордону.

Тукао се и у недељу, штитећи геј активисте. Додуше, нешто мање, јер је обезбеђивао територију ка Железничкој станици. Стигао да кратко поразговара са кћеркама дванаестогодишњом Кристином и осмогодишњом Јованом, а тек када је Београд наставио да живи нормалним ритмом отрчао је до куће да види девојчице.

Сада, после две српске паклене деценије, у седишту Полицијске бригаде на Бановом брду, он каже: „Све каменице, и оне деветог марта, и оне петог октобра, и оне у недељу, исто ме боле”.

Полицијска бригада је формирана 1977. године, а Љубомир је у јединици од 1983. Многи од његових вршњака су већ отишли у пензију. Он ће оставити пендрек за три године.

– До деведесете године, све је било много лакше. Утакмице су биле мирне, не могу да се пореде са данашњим. Сада само један крене, за њим јури маса. Све је теже радити као полицајац, кажем то млађима. Некада је народ гледао полицајца као полицајца, а временом, почели су да нас гледају као непријатеље. Често ме препознају навијачи у граду. Гађали су ме јуче циглама, а данас као да тога није било – објашњава Пријовић.

Девети март је била прекретница. Онда је дошао десети, па једанаести... Стигла је породица и дупле бриге.

– Прођу демонстрације, ја се сјурим кући, па у продавницу. Пре демонстрација, отрчим на пијацу, па у кордон. Све време тензије, притисци... Радимо по закону, за државу, а народ нас пљује да смо груби у интервенцијама... Коментаришу колеге међусобно, сви имамо своје политичке ставове, али мораш да радиш по закону. Допало се мени или не. Закон је исти за све. Нас демонстранти виде као оне који им гуше права, а полицијски службеници на извршењу задатка морају да доносе законску одлуку. Нема ремећења јавног реда и мира. Било је много колега који нису издржали притисак, па су напуштали службу – каже наш саговорник.  

Тукао је и био бијен. Био је повређен када је његова јединица блокирала простор за хапшење Веселина Шљиванчанина.  

– Маса је чудо. Кад крене, тешко је. Гледам да не приведем некога ко је невин. То је најгори део посла, гори него када лете каменице. И у недељу се поновило исто. Хулигани мењају јакне, мајице или капе међу собом, па их препознајемо углавном по обући.

А политичари као политичари. Разбијао је демонстрације које су неки од њих водили, онда је те исте чувао. Током акције „Сабља”, обезбеђивао је резиденције највиших државних званичника. Пре свих тадашњу в.д. председника републике Наташу Мићић. Није доживео да га политичари вређају. Напротив, тапшу га по рамену. Причају му, ти само ради свој посао. Они се мењају, Љубомир остаје. У кордону.

Полицијска бригада се постројава у дворишту касарне на Бановом брду. Опет је нека врста ванредног стања. У Београду је Хилари Клинтон. Љубомир мирним кораком одлази ка кордону који ће чувати државну секретарку Сједињених Држава.   

Александар Апостоловски

-------------------------------------

Где су вам деца

– Међу демонстрантима или навијачима често препознам децу својих познаника. Кажем то њиховим родитељима. Они се изненаде: „Зар је могуће да је моје дете? Неки ми не верују. Дешавало се да клинац кога познајем гађа кордон. Ја га после видим на улици. Приђем му и питам: „Што си нас, бре, гађао?”. Он ми одговори: „Морао сам, ишло цело одељење” – каже Љубомир Пријовић.