Pedagozi u plavim uniformama

Hiljadu devetsto devedeset šesta – tokom demonstracija u Beogradu grupa policajaca batina demonstranta koji se bespomoćno sklupčao na trotoaru i, kako zna i ume, štiti glavu od čizama.

Dve hiljade deseta – Parada ponosa: povređeni huligan sedi na asfaltu. Iz kordona koji je krenuo u obračun sa nasilnicima izdvaja se jedan od policajaca u odgovarajućoj opremi i drži mu lekciju sažetu u rečenici: „Boli te!? Nek te boli! Moj Beograd si došao da lomiš, majku ti .....”. Odlazi i pridružuje se svojoj jedinici, a da huligana nije ni dotakao. Ime tog policajca je Saša Čordić i zaslužuje da se pomene.)

Očigledna razlika i znak velike promene. Bar kad je policija u pitanju.

I ja sam vodio svojevrsni pedagoški dijalog sa policijom prilikom dolaska na Paradu. Krenuo sam najkraćim, a ne putem koji su organizatori predvideli. Suočio sam se sa živim zidom policajaca.

„Mogu li da prođem?”

„Ne.”

Pokazujem štap, policajac sleže ramenima i zid se ne pomera.

„Ko je ovde glavni?”, pitam. Policajac pokazuje glavom: „Onaj sa zvezdicama.”

Onaj sa zvezdicama odlučan ali pristojan:

„Stanujete ovde?”

„Ne. Idem da podržim Paradu.”

„Znači, Vi ste učesnik.”

„Pa i vi ste učesnici”, uzvraćam.

„Ne”, kaže odlučno, „mi ovde štitimo prava svih građana da se javno okupljaju, što im garantuju Ustav i zakoni.”

Odlično naučena lekcija o suštini demokratije sa mesta od koga sam to najmanje očekivao.

Zato je policija moj najjači utisak u Nedelji nasilja, zbog visokog stepena organizovanosti, discipline i efikasnosti u delovanju protiv nasilnika. Sve to ne samo zato što nije bilo ljudskih žrtava (zar je moguće da smo ih očekivali i da ih je neko planirao!?), već pre svega što je načinom delovanja onemogućen scenario koji je očigledno trebalo da ima mnogo ozbiljnije posledice po političku stabilnost zemlje. Svojim postupanjem policija je pokazala snagu države. Pokazala je vrednosnu neutralnost štiteći demokratski princip prava manjine a ne, kao što smo navikli, uski interes politike na vlasti.

Kako su se poneli ostali akteri na javnoj sceni?

Predstavnika vlade je bilo nedopustivo malo. Jedan, s razlogom izviždan ministar za ljudska i manjinska prava, nije dovoljno. Naknadna saopštenja predsednika i vlade bila su mlaka i oprezna. Ni organizacije civilnog društva nisu na adekvatan način i u dovoljnom broju podržale Paradu ponosa a time ni principe za koje se ta grupa zalaže. Bauk oportunizma i svojevrsni strah opasno se šire kroz sve pore društva.

Iznenadila me je Crkva koja se prvi put javno, jasno i glasno ogradila od onih koji svoje političke ciljeve kriju iza pravoslavlja. To je bilo i javno ograđivanje od ekstremnih krugova u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi i važan pokazatelj da su iskreni u naporu da se ona vrati svojoj suštinskoj ulozi.

Sami učesnici Parade ponosa, iako mogu biti zadovoljni što je ona de fakto održana, u velikom broju izražavaju nezadovoljstvo činjenicom da je sam događaj ostao u drugom planu i da su siledžije naprosto preotele pažnju javnosti i medija i nametnule svoju agendu. To su pokazali i mediji kroz svoje izveštavanje posvećujući svu pažnju događajima sa druge strane kordona koji je štitio Paradu.

Očigledno je da se nalazimo u veoma ozbiljnoj situaciji, na nekoj vrsti prelomnice koja će odrediti budućnost Srbije.

Naime, „neko“ sistematski, koristeći svaku priliku za nasilje, radi na produbljivanju podela među građanima i građankama Srbije, na njihovom zastrašivanju i na destabilizaciji jedva uspostavljenih državnih institucija. To nije nekontrolisano nasilje. To se zove politika, a cilj svake politike je dolazak na vlast. Program te politike je sveden na jednu reč: SRBIJA! a u toj „interpretaciji” Srbija znači mržnja prema drugima, Evropi i svetu, nespremnost za bilo kakvu promenu, život u srednjovekovnim mitovima, pravoslavlje u najprimitivnijem tumačenju, bezakonje i nekažnjivost, jednom rečju anarhiju u kojoj jači i beskrupulozniji otima sve. Očigledno je da se nosioci te po Srbiju pogubne politike osećaju ozbiljno ugroženi, pregrupisali su svoje snage i radikalizovali svoje akcije. Talasi nasilja savršeno se poklapaju i sinhronizovani su sa svakim pokušajem da se društvo i država u Srbiji urede.

Dok ovo pišem, slika Srbije kao neuređene države u kojoj caruje nasilje izvezena je u Italiju upravo u trenutku kada popravljamo i razvijamo odnose sa SAD.

Slučajno? Sumnjam.

direktor ,,Građanskih inicijativa”