Педагози у плавим униформама

Хиљаду деветсто деведесет шеста – током демонстрација у Београду група полицајаца батина демонстранта који се беспомоћно склупчао на тротоару и, како зна и уме, штити главу од чизама.

Две хиљаде десета – Парада поноса: повређени хулиган седи на асфалту. Из кордона који је кренуо у обрачун са насилницима издваја се један од полицајаца у одговарајућој опреми и држи му лекцију сажету у реченици: „Боли те!? Нек те боли! Мој Београд си дошао да ломиш, мајку ти .....”. Одлази и придружује се својој јединици, а да хулигана није ни дотакао. Име тог полицајца је Саша Чордић и заслужује да се помене.)

Очигледна разлика и знак велике промене. Бар кад је полиција у питању.

И ја сам водио својеврсни педагошки дијалог са полицијом приликом доласка на Параду. Кренуо сам најкраћим, а не путем који су организатори предвидели. Суочио сам се са живим зидом полицајаца.

„Могу ли да прођем?”

„Не.”

Показујем штап, полицајац слеже раменима и зид се не помера.

„Ко је овде главни?”, питам. Полицајац показује главом: „Онај са звездицама.”

Онај са звездицама одлучан али пристојан:

„Станујете овде?”

„Не. Идем да подржим Параду.”

„Значи, Ви сте учесник.”

„Па и ви сте учесници”, узвраћам.

„Не”, каже одлучно, „ми овде штитимо права свих грађана да се јавно окупљају, што им гарантују Устав и закони.”

Одлично научена лекција о суштини демократије са места од кога сам то најмање очекивао.

Зато је полиција мој најјачи утисак у Недељи насиља, због високог степена организованости, дисциплине и ефикасности у деловању против насилника. Све то не само зато што није било људских жртава (зар је могуће да смо их очекивали и да их је неко планирао!?), већ пре свега што је начином деловања онемогућен сценарио који је очигледно требало да има много озбиљније последице по политичку стабилност земље. Својим поступањем полиција је показала снагу државе. Показала је вредносну неутралност штитећи демократски принцип права мањине а не, као што смо навикли, уски интерес политике на власти.

Како су се понели остали актери на јавној сцени?

Представника владе је било недопустиво мало. Један, с разлогом извиждан министар за људска и мањинска права, није довољно. Накнадна саопштења председника и владе била су млака и опрезна. Ни организације цивилног друштва нису на адекватан начин и у довољном броју подржале Параду поноса а тиме ни принципе за које се та група залаже. Баук опортунизма и својеврсни страх опасно се шире кроз све поре друштва.

Изненадила ме је Црква која се први пут јавно, јасно и гласно оградила од оних који своје политичке циљеве крију иза православља. То је било и јавно ограђивање од екстремних кругова у самој Српској православној цркви и важан показатељ да су искрени у напору да се она врати својој суштинској улози.

Сами учесници Параде поноса, иако могу бити задовољни што је она де факто одржана, у великом броју изражавају незадовољство чињеницом да је сам догађај остао у другом плану и да су силеџије напросто преотеле пажњу јавности и медија и наметнуле своју агенду. То су показали и медији кроз своје извештавање посвећујући сву пажњу догађајима са друге стране кордона који је штитио Параду.

Очигледно је да се налазимо у веома озбиљној ситуацији, на некој врсти преломнице која ће одредити будућност Србије.

Наиме, „неко“ систематски, користећи сваку прилику за насиље, ради на продубљивању подела међу грађанима и грађанкама Србије, на њиховом застрашивању и на дестабилизацији једва успостављених државних институција. То није неконтролисано насиље. То се зове политика, а циљ сваке политике је долазак на власт. Програм те политике је сведен на једну реч: СРБИЈА! а у тој „интерпретацији” Србија значи мржња према другима, Европи и свету, неспремност за било какву промену, живот у средњовековним митовима, православље у најпримитивнијем тумачењу, безакоње и некажњивост, једном речју анархију у којој јачи и бескрупулознији отима све. Очигледно је да се носиоци те по Србију погубне политике осећају озбиљно угрожени, прегруписали су своје снаге и радикализовали своје акције. Таласи насиља савршено се поклапају и синхронизовани су са сваким покушајем да се друштво и држава у Србији уреде.

Док ово пишем, слика Србије као неуређене државе у којој царује насиље извезена је у Италију управо у тренутку када поправљамо и развијамо односе са САД.

Случајно? Сумњам.

директор ,,Грађанских иницијатива”