Glavna adresa je Brisel, a ne Vašington

Blagonakloni stavovi i pomalo neočekivane pohvale na račun Srbije kako od Hilari Klinton, tako i od potpredsednika SAD Džozefa Bajdena i poruke predsednika Srbije Borisa Tadića o partnerstvu dve države „posle godina nesporazuma” ne znači ipak da je Vašington postao najvažniji spoljnopolitički prioritet Beograda. Dve visoke posete iz SAD za godinu i po dana, po oceni analitičara, ne mogu se drugačije tumačiti nego samo kao nova faza u međusobnim odnosima dve države.

Uostalom, i Tadić je, promovišući krajem avgusta prošle godine „osnovnu doktrinu spoljne politike” i to „u dužem periodu”, a koja se zasniva na četiri stuba na koja Srbija treba da se oslanja – Evropsku uniju, Rusiju, SAD i Kinu, istakao „da se nijednog trenutka ne sme smesti sa uma da Srbija kao svoj centralni politički cilj postavlja članstvo u EU”.

Pojedini poznavaoci međunarodnih odnosa, međutim, nezvanično ocenjuju da je preterano uopšte govoriti o četiri stuba spoljne politike Srbije i upućuju Beograd da se ipak maksimalno usredsredi na Brisel. A tek je preterano, prema istim izvorima, zaključivati da je tako brzo moglo doći do preokreta u međusobnim odnosima, s obzirom na to da smo još koliko pre mesec i po dana zbog rezolucije o Kosovu bili na putu sukoba i sa EU i sa Amerikom.

Da Beograd mora da se usmeri ka Briselu smatraju i direktorka Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht i bivši ambasador Srbije u Vašingtonu Ivan Vujačić.

„Amerika jeste važna zemlja, ali naše težište moraju da budu evrointegracije. Uostalom, Hilari Klinton je došla ovde da podrži EU i potpomogne dijalog Beograda i Prištine. Naša prva i glavna adresa je Brisel, ako su nam evrointegracije prioritet. Ako nisu – onda nije”, kaže Vujačić.

Ističući da je Evropska unija naš strateški cilj i da je to ono što, u krajnjoj liniji, i Amerika podržava, Sonja Liht navodi da je EU „žiža naše spoljne politike”. To je, dodaje ona, nešto što se po sebi razume, a potvrđeno je još jednom i dogovorom sa svih 27 zemalja EU o rezoluciji o Kosovu za Generalnu skupštinu UN.

„Naravno da Amerika ostaje i dalje vrlo značajan partner Srbije i to je predsednik Tadić naglasio prilikom posete Hilari Klinton. I sigurno je da je to bio vrlo značajan trenutak jer je i jedna i druga strana, posle mnogo godina vrlo složenih odnosa, govorila samo o tome kako da se ti odnosi poboljšaju”, ocenjuje Sonja Liht.

Ona dodaje da Americi odgovara da Balkan bude prostor mira i prosperiteta, što bi se definitivno postiglo njegovim uključivanjem u EU. Na taj način SAD bi imale rešen jedan od problema u kome su bile vrlo angažovane.

I dr Slobodan Marković, iz Instituta za evropske studije i profesor na Fakultetu političkih nauka, ukazuje da treba imati u vidu da postoji jasan napor Amerike da spreči moguće konflikte u regionu i u tom smislu treba gledati na posete Bajdena i Klintonove, koje su usmerene na region, a ne samo na Srbiju. Pored toga, on ističe da jedina država u kojoj Amerika ima nepodeljene simpatije u Evropi jeste Albanija i da su Albanci jedini narod koji je gotovo plebiscitarno oduševljen Amerikom. Istovremeno, SAD su svakako svesne činjenice da je dve trećine građana Srbije protiv ulaska u NATO i da značajan deo ovdašnje populacije gleda sa uzdržanošću na ulogu Amerike u regionu.

„Tako da, kada se uporede ove polazne činjenice, ne mislim da može doći do nekog brzog i senzacionalnog prekomponovanja naše spoljne politike. U svakom slučaju, izuzetno je važno i ohrabrujuće što Srbija i SAD imaju korektne odnose, jer nije moguće napraviti nijednu vrstu sporazuma između Beograda i Prištine bez učešća SAD”, ističe Marković.

Naglašavajući da će pitanje Kosova ostati otvoreno i da na njega dve zemlje gledaju dijametralno suprotno, on smatra da je to nešto što je, bez obzira na formulu „slažemo se da se ne slažemo”, opterećivalo i nastaviće u određenoj meri da opterećuje odnose Srbije i SAD.Dodatni problem je, prema njegovim rečima, vrlo složeno stanje u BiH, jer nijedna vlada u Beogradu neće moći da prihvati, s jedne strane, podršku nezavisnosti Kosova, a s druge strane, pritisak na bosanske Srbe i Hrvate da prihvate centralizaciju BiH.

„Interes SAD je da stabilizuje političko stanje u regionu, ali način na koji to žele da postignu bitno se razlikuje i od aspiracija Srbije i od aspiracije bosanskih Srba. I to je ono što sprečava mogućnost radikalnog zaokreta u politici bilo jedne, bilo druge strane”, ocenjuje Marković.

J. Cerovina

B. Baković