Mistična metafora života

Specijalno za „Politiku”

Beč, oktobra – Filmski reditelj, kritičar, dokumentarista i povremeni saradnik „Politike”, Milorad Đokić, koji je na doktorskim interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, jedan je od tri umetnika koji do 8. oktobra izlagao u galeriji KulturKontakta u Beču. Iako ne čine centralni deo izložbe, njegovi video radovi zauzimaju značajno mesto u tri galerijske prostorije. Đokić je dvadeset i četvrti srpski umetnik koga je KulturKontakt od 1991. pozvao u Beč.

Za svoj video rad „Publictransport” (Gradski prevoz) Milorad Đokić je bio indirektno inspirisan izložbom „Njujork, gradska fotografija” koja je 2009. bila postavljena u Muzeju grada Beča, o čemu kaže:

– Želeo sad da stvorim dokumentarističke i umetničke fotografije ljudi u gradskom prevozu, naročito u metrou. Metro je na izvestan način mističan hadski prostor u kome vlada specifična atmosfera. Bilo je interesantno poigrati se sa tom metaforom „života i smrti” i istraživati tajanstvene izraze lica koja se pojave u trenutku kada ljudi sede opušteno i nekako „izađu iz sebe”.

Na početku video rada pojavljuje se zrak svetlosti kao tračak života u svetu pospanosti, koji Đokić tokom filma montažom povezuje sa pokretnim stepenicama. Gradski prevoz sem idejno-mitskog ima i socijalno-kritički karakter: u prikazu ljudi iz različitih slojeva društva dominantna je depresivnost i nedostatak životnog vitaliteta. Dve izložene fotografije – portreti putnika iz tramvaja, predstavljeni u kontrasvetlu, predstavljaju sponu između gornjeg i donjeg sveta.

– Lica su u potpunoj tmini, a ljudske figure su pre svega senke. Fokus je na nečistim prozorima, naročito na prašini kroz koju se probija sunce. Hteo sam da naglasim kako smo svi mi prašina – objašnjava Đokić.

Pored rada „Public transport”, u KulturKontaktu se mogu videti još dva video rada Milorada Đokića: „Another window in the pool” (Još jedan prozor u bazenu) inspirisan pesmom Pink Flojda „Još jedna cigla u zidu”) i „Lady World” (Gospođa svet). Prvopomenuti se bavi sukobom profanog i sakralnog, kroz analizu jednog sterilnog, obezduhovljenog prostora.

– Želeo sam da posmatrače podsetim na transcendentne izvore ljudske egzistencije i na ono što je suština našeg bivstvovanja – sloboda. Moj rad je neintencionalno poprimio jednu svojevrsnu citatnost filma „Žrtvovanje” Andreja Tarkovskog, naročito u završnici videa u kome se kamera uspinje u nebo. Upotrebio sam ariju „Erbarme dih” J. S. Baha iz „Pasije po Mateji” – čime sam jednu molitvenu pesmu smestio u prostor bazena. Nisam želeo da to bude jedna banalna zvučna podloga, nego da ima svoje jako idejno utemeljenje. Sem deformacije zvuka i eho efekata, ubacio sam razne akustičke elemente... Ljudi zaboravljaju da je život tajna, i u ponavljanju nekih aktivnosti, duhovna čula nam otupe. Bazen je za mene idealna metafora skučenosti ovozemaljske slobode. Istinska sloboda pripada onostranom. Otuda sam posegao za sukobom Baha i Pink Flojda na jednom mestu, tumači umetnik.

U trećem video radu koji nosi naziv pesme poznatog austrijskog pesnika Eriha Frida „Gospođa svet”, Đokić je rad izgradio na virtuelnom dijalogu velikog srpskog pesnika Branka Miljkovića i pomenutog austrijskog pesnika. Pronalaskom fotografije nepoznate devojčice u bečkom pozorištu „Jozefštat”, umetnik je pokušao da pronikne u tajnu ljudske ličnosti, tako što je našavši veoma sličnu savremenu devojčicu, montažnim postupkom pokušao da „oživi” tajanstvenu Bečlijku s početka prošlog veka:

– Nemoguće je oživeti bilo koga, barem ne umetnošću, i zbog toga sam izabrao stihove Branka Miljkovića „Uzalud je budim”, koji su u dijalogu sa još jednom pesmom o prolaznosti, „Gospođa svet” Eriha Frida. Poeziju recituje moja bratanica Sara, koja nosi neverovatnu sličnost sa nepoznatom devojčicom kao i izuzetan glumački potencijal.

Za potrebe projekcije poslednjeg video rada, u galeriji „Artpoint”, instalirana je zasebna video soba u kojoj posetioci mogu da uđu u mističan svet Đokićeve kinestetske delatnosti.

M. Bauer