Мистична метафора живота

Специјално за „Политику”

Беч, октобра – Филмски редитељ, критичар, документариста и повремени сарадник „Политике”, Милорад Ђокић, који је на докторским интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, један је од три уметника који до 8. октобра излагао у галерији КултурКонтакта у Бечу. Иако не чине централни део изложбе, његови видео радови заузимају значајно место у три галеријске просторије. Ђокић је двадесет и четврти српски уметник кога је КултурКонтакт од 1991. позвао у Беч.

За свој видео рад „Publictransport” (Градски превоз) Милорад Ђокић је био индиректно инспирисан изложбом „Њујорк, градска фотографија” која је 2009. била постављена у Музеју града Беча, о чему каже:

– Желео сад да створим документаристичке и уметничке фотографије људи у градском превозу, нарочито у метроу. Метро је на известан начин мистичан хадски простор у коме влада специфична атмосфера. Било је интересантно поиграти се са том метафором „живота и смрти” и истраживати тајанствене изразе лица која се појаве у тренутку када људи седе опуштено и некако „изађу из себе”.

На почетку видео рада појављује се зрак светлости као трачак живота у свету поспаности, који Ђокић током филма монтажом повезује са покретним степеницама. Градски превоз сем идејно-митског има и социјално-критички карактер: у приказу људи из различитих слојева друштва доминантна је депресивност и недостатак животног виталитета. Две изложене фотографије – портрети путника из трамваја, представљени у контрасветлу, представљају спону између горњег и доњег света.

– Лица су у потпуној тмини, а људске фигуре су пре свега сенке. Фокус је на нечистим прозорима, нарочито на прашини кроз коју се пробија сунце. Хтео сам да нагласим како смо сви ми прашина – објашњава Ђокић.

Поред рада „Public transport”, у КултурКонтакту се могу видети још два видео рада Милорада Ђокића: „Another window in the pool” (Још један прозор у базену) инспирисан песмом Пинк Флојда „Још једна цигла у зиду”) и „Lady World” (Госпођа свет). Првопоменути се бави сукобом профаног и сакралног, кроз анализу једног стерилног, обездуховљеног простора.

– Желео сам да посматраче подсетим на трансцендентне изворе људске егзистенције и на оно што је суштина нашег бивствовања – слобода. Мој рад је неинтенционално попримио једну својеврсну цитатност филма „Жртвовање” Андреја Тарковског, нарочито у завршници видеа у коме се камера успиње у небо. Употребио сам арију „Erbarme dih” Ј. С. Баха из „Пасије по Матеји” – чиме сам једну молитвену песму сместио у простор базена. Нисам желео да то буде једна банална звучна подлога, него да има своје јако идејно утемељење. Сем деформације звука и ехо ефеката, убацио сам разне акустичке елементе... Људи заборављају да је живот тајна, и у понављању неких активности, духовна чула нам отупе. Базен је за мене идеална метафора скучености овоземаљске слободе. Истинска слобода припада оностраном. Отуда сам посегао за сукобом Баха и Пинк Флојда на једном месту, тумачи уметник.

У трећем видео раду који носи назив песме познатог аустријског песника Ериха Фрида „Госпођа свет”, Ђокић је рад изградио на виртуелном дијалогу великог српског песника Бранка Миљковића и поменутог аустријског песника. Проналаском фотографије непознате девојчице у бечком позоришту „Јозефштат”, уметник је покушао да проникне у тајну људске личности, тако што је нашавши веома сличну савремену девојчицу, монтажним поступком покушао да „оживи” тајанствену Бечлијку с почетка прошлог века:

– Немогуће је оживети било кога, барем не уметношћу, и због тога сам изабрао стихове Бранка Миљковића „Узалуд је будим”, који су у дијалогу са још једном песмом о пролазности, „Госпођа свет” Ериха Фрида. Поезију рецитује моја братаница Сара, која носи невероватну сличност са непознатом девојчицом као и изузетан глумачки потенцијал.

За потребе пројекције последњег видео рада, у галерији „Артпоинт”, инсталирана је засебна видео соба у којој посетиоци могу да уђу у мистичан свет Ђокићеве кинестетске делатности.

М. Бауер