Kuće su ogledalo ljudi

Po njima se prepoznaje grad pa i kontinent. Kuća u Latinskoj Americi nije ni nalik na onu u Tokiju, ponajmanje „ozbiljna” kao zgrada u Moskvi ili Pragu. Fasada je najupadljiviji deo svake građevine. Ona prvo pada u oči posetiocu i kao svako lice, može, a i ne mora da bude, privlačno ( fasada potiče od latinske reči facies, što znači – lice).

– Vaša kuća je ono što ste vi. Od antičkih vremena, kroz srednji vek, do novijeg doba, zahtevano je da izgled kuće bude primeren socijalnom statusu onoga čija je. Nije priličilo običnom čoveku da svoju fasadu prikazuje na kraljevski način. Danas, u ovom svetu veštačkih vrednosti, mi, naravno, sebe opet prikazujemo preko fasade, ali prikazujemo ono što bismo želeli da budemo, a ne ono što zaista jesmo. Ipak, čovek od ukusa je uvek čovek i njegova kuća je primerena njegovom razmišljanju – kaže prof. dr Vladimir Mako, dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i profesor na predmetima Istorija umetnosti i Estetika i simbolizam u arhitekturi.

Šta zapravo znači lepa fasada koja zaslužuje da joj se iskreno divimo?

– Lepu fasadu ne označava samo jedan tip, jedan stil, jedna vrednost. Postoje određene matrice koje imaju svoje razloge, svoju vrednost i funkcionišu za sebe. Ono što mene užasava jeste bezličje mnogih fasada. To su fasade bez duha i na njih čovek i ne obraća pažnju. Uvek se traži i malo starog, i malo novog. To je deo života, a grad odražava život. On ne može biti suviše nalickan, jer gubi šarm. Na Kubi je, na primer, živopisnost normalna stvar. Ali, to je deo podneblja, klime, tradicije, mentaliteta, istorije, nasleđa... Takva im je muzika, takva im je nošnja, takvo im je raspoloženje... To je deo njihovog senzibiliteta. Kada bi se kubanska arhitektura prebacila u Austriju, ona bi bila potpuno deplasirana. Ne možete na Kubi pronaći Beč, niti Kubu u Beču. Jedna zgrada može biti izvanredna, u smislu arhitekture, ali ako izgleda kao da ne pripada određenoj sredini, onda dobija efekat koji automatski diskredituje kuću, pa i njenu fasadu. Ali, postoji više lepota. Lepa je i Kuba, Beč, Cirih, London, Pariz..., lepa je i Turska, ali tamo gde je, jer arhitekturu ne možemo posmatrati bez kulturnog konteksta – smatra naš sagovornik.

„Pink” kultura

Zato je indikativno to što se u Srbiji dešava – nastavlja profesor. Tradicionalna srpska arhitektura nalagala je da kuće budu okrečene belo sa tamnobraon drvenim elementima. Danas se postavlja pitanje koliko mi, kao ljudi koji tu žive, uopšte osećamo nekakav kulturni kontekst i shvatamo šta to imamo kao svoje. Ono je bilo tursko, pa nije naše, ovo je evropsko, pa opet nije naše, tako da smo se našli u rascepu onog što je tradicionalno i onog što je moderno. Osim toga, mnogi donose i neke primere koje su tamo negde videli, a onda to malo nespretno uklope u svoje kuće. Neumerenost je uvek nekako bila naš kamen spoticanja. Zato ne treba da nas čudi ni poplava drečavih boja na fasadama koja je zahvatila mnoge naše krajeve. Ista je slika i u većim gradovima kao i u selima, na privatnim imanjima oko Požarevca, i u Kaluđerici.

– To je „pink” kultura koja se može videti kako na fasadama kuća, tako i na garderobi. Zapravo, to je normalno stanje jedne specifične degradacije vrednosti u društvu. Svi se trude da nekoga kopiraju i da se na neki način, psihološki, poistovete sa njim. Sve što su videli na palatama, teže da sruče na fasadu svoje kuće od dvesta, trista kvadrata. Koliko smo se užasa nagledali na fasadama opterećenim najrazličitijim stubovima, ornamentima i čudesima. Sabiranje svega i svačega da bi se dobio, takozvani, velelepni izgled, samo pokazuje neukus, a sa velelepnim nema nikakve veze. Ta želja da se nametne određeni efekat po svaku cenu, u stvari uništava osnovu arhitekture, a to je funkcionalnost, uređenost, logičnost... – upozorava naš sagovornik.

I mi „konje za trku imamo”

– Tradicionalne sredine, kakvi su, recimo, mnogi gradovi u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj... ne dopuštaju da se narušava kulturno nasleđe u koje svakako spadaju i fasade. Kao i sve ostalo, i to – naglašava profesor Mako. – Rešavaju jedino zakonskom regulativom. Postoji stepenovanje i možda je regulativa slabija od centra ka periferiji, ali niko ne može da radi šta hoće. Sa druge strane, to je i stanje opšteg kulturnog nivoa nacije. Taj ukus se izgrađuje godinama. Ako živite u tom miljeu, ne možete da se ponašate drugačije. Nikom i ne pada na pamet da napravi ruglo od svoje kuće ili stambene zgrade, kada čitav život živi sa vrhunskim delima koja ga na neki način, ako ne racionalno, onda podsvesno edukuju.

Ne bi trebalo zaboraviti da je Beograd tek 1868. godine počeo da se razvija i kultiviše kao moderan evropski grad, podseća naš sagovornik.

– Beograd ima izvanrednu arhitekturu iz različitih istorijskih perioda koja se često ne vidi, jer su fasade ruinirane. Pogledajmo samo našu Knez-Mihailovu ulicu. Vrlo često se iznenadimo kada majstori odnesu skele i shvatimo da je zgrada pored koje smo prolazili godinama zapravo vrlo lepa. Samo je trebalo umiti je, „da progleda”.

Nit para, nit navike

Zašto je Beograd siv i sumoran, da li je to njegovo pravo lice u kojem se ogleda duh njegovih žitelja, šta ga je učinilo takvim i kada će postati vedriji i lepši – samo su neka od pitanja koja možemo postaviti kada posmatramo fasade našeg grada.

– Činjenica je da je stambeni fond u Beogradu u izuzetno lošem stanju. Vitalni delovi objekata propadaju, a većina problema je posledica dugogodišnjeg neodržavanja zgrada, pre svega mislim na prokišnjavanje krovova (posebno ravnih), funkcionisanje liftova i dotrajalost fasada. Pojedinim fasadama otpadaju celi komadi pa predstavljaju opasnost za stanare i prolaznike –

konstatuje inž. Mirjana Vujadinović iz Sekretarijata za komunalne i stambene poslove grada Beograda.

Svakako da tanak kućni budžet umnogome utiče na nezainteresovanost građana, ističe naša sagovornica. Ti radovi podrazumevaju velike troškove, a ljudi nemaju para ni za egzistencijalne stvari.

– Ali, ni svest stanara tih stanova koji su privatizacijom stambenog prostora prešli u privatno vlasništvo nije se promenila. Većina stanara u zgradama sa većim brojem stanova, pogotovo u soliterima, nema naviku da se organizuje i iz svojih novčanika plati popravku lifta, krova ili fasade, već i dalje očekuje da neko drugi brine o tome. Tako će biti sve dok se ne budu sprovele kaznene mere, koje se kod nas tek očekuju sa uvođenjem komunalne policije – objašnjava Mirjana Vujadinović, podsećajući da zakon koji se odnosi na održavanje stambenog fonda nije nov. 

– Održavanje stambenog fonda regulisano je Zakonom o održavanju stambenih zgrada iz 1995. i 1998. godine. Prema tim odredbama, sve objekte, pa i stambene zgrade, bez obzira da li su pod zaštitom države ili nisu, vlasnici su obavezni da održavaju sopstvenim sredstvima, tako što u finansiranju investicionih radova, koje organizuje Skupština stanara te stambene zgrade, učestvuju srazmerno površini svojih stanova – objašnjava naša sagovornica.

Dana Stanković

----------------------------------------------

Pobediti sivilo

Kada su bivšeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda pitali pre desetak godina šta bi u Srbiji prvo trebalo promeniti on je odgovorio da bi reforme trebalo početi sa krečenjem fasada i ulepšavanjem gradskih ulica.

Deset godina kasnije istoričar umetnosti u penziji Gordana Gordić ocenjuje da je na tom planu prilično mnogo učinjeno, barem u prestonici.

– Prevladali smo socijalističko sivilo, ima zgrada sa vedrim bojama, ljubičastim, drapkastim, rozikastim – kaže nam sagovornica i ističe da bi na nekim lokacijama trebalo staviti tačku na dalju gradnju, a u Beogradu to pre svega važi za Knez-Mihailovu ulicu.

Izuzetak je Kosančićev venac jer je u njemu dosta zgrada zapušteno, osim Konaka kneginje Ljubice, a kaldrmu i infrastrukturu trebalo bi malo doterati i srediti.

Kao gradove u svetu koji su se dosta promenili i ulepšali Gordana Gordić navodi Moskvu, Sankt Peterburg i Prag, dok su gradovi severne Italije naročito lepi po svojim slikarskim dekoracijama na fasadama.

Grupa studenata entuzijasta sa Fakulteta likovnih umetnosti, koju predvodi profesorka Vesna Knežević, odlučila se za ulepšavanje Beograda i još nekih gradova u Srbiji muralima. Nedavno su ukrašavali Ulicu Đure Jakšića, a pre toga oprobali su se i na „Prokopu” u Rakovici i varošici Resavici kod Despotovca.

– U našim gradovima ima mnogo prostora za murale. „Prokop” je izgledao kao betonska kutija, meni su govorili da to mesto deluje toliko očajno da će neko leći na šine i izvršiti samoubistvo. Imali smo i podršku gradskog arhitekte da ga likovno osmislimo, a moji studenti su dobili nagradu za svoj projekat – kaže Vesna Knežević.

Zidove škola i vrtića takođe bi trebalo ulepšati i oplemeniti, zatim ustanove koje se bave humanitarnim radom, posebno one koje brinu o hendikepiranoj deci ili onoj koja su pretrpela nasilje.

– Nije važno samo nešto ofarbati raznim bojama, već slikom uputiti neku poruku, nešto što će nam pomoći da smanjimo osećaj gradskog otuđenja – kaže Vesna Knežević.

U Resavici, rudarskom mestu, tokom letnje škole Univerziteta umetnosti stvoren je mural „Skica Pariza iz 16. veka” na 400 metara kvadratnih. Tako sada centar varoši blista novim sjajem, zahvaljujući ovom umetničkom delu.

Naša sagovornica ističe da se u poslednjih desetak godina povećalo razmišljanje o životu u gradovima, ljudi ranije nisu imali tako razvijen osećaj za prostor u kojem žive, ali putovanja, i dolasci stranih turista, sve je to navelo naše ljude da razvijaju svest o okolini. Nije dovoljno što Beograd ima dve reke i splavove.

– Ta otvorenost donela je potrebu da se vide i drugi gradovi, kako se živi i na drugim mestima. Nedostaje novca, ali ipak su najvažniji ljudi i njihov entuzijazam – kaže Vesna Knežević, koja je sa svojim studentima jedan od pionira u ovom poslu, a želja joj je i da Knez-Mihailova u Beogradu bude ulica galerija, knjižara i antikvarnica, a da se trgovine, tekstil i patike premeste u šoping zone, te dodaje: – Mi jesmo siromašni, ali svaki centar grada može da izgleda svetski.

D. Stevanović