Prevario nas je mit o ljubavi

Marija Sveland (37) biće gošća delegacije pisaca Švedske, ovogodišnje zemlje počasnog gosta Sajma knjiga u Beogradu, iduće nedelje. Zatalasala je javnost svoje zemlje knjigom „Ogorčena kučka“. Pisana kao dijalog sa kultnim delom feminizma, „Strah od letenja“ Erike Jong, knjiga naše sagovornice (čije je odgovore, dobijene elektronskom poštom, preveo Ljubiša Rajić)jeste unutrašnjimonolog Sare, mlade, samosvesne majke i novinarke, nakon što joj „pukne film“, zbog diskriminacije koju kao žena trpi u braku i na svakom koraku, te napušta, nakratko, muža i sinčića. Tokom nedelju dana „eskapističkog“boravka na Tenerifi, ona rekapitulira, preciznošću lucidne feministkinje, sve vidove neravnopravnosti kojima su ona sama, njena majka i sve prethodne generacije bile izložene.

„Razvila se prilično velika rasprava o knjizi“, kaže Svelandova, „pre svega zato što je Švedska odgajila mit o samoj sebi kao zemlji sa najviše ravnopravnosti na svetu, u kojoj je moj naraštaj žena slušao kako imamo potpuno iste mogućnosti kao muškarci. Na papiru i u teoriji to i izgleda veoma dobro, ali u stvarnosti i dalje postoji jaz između finog zakonodavstva i kako se ono primenjuje (radije rečeno, ne primenjuje).“

Žene u Švedskoj, podseća, zarađuju 80 odsto „muških“ plata, 80 odsto žena uzima roditeljsko odsustvo, bolovanje ili skraćeno radno vreme, radi nege deteta, žene obavljaju najveći deo neplaćenog kućnog rada... Mnogi su je kritikovali jer su smatrali da preteruje u naglašavanju socijalne nepravde prema ženama, da zakera („Poricati nepravde jeste vešta taktika vladanja“), a dobila je stotinuelektronskih pisama od čitateljki „Ogorčene kučke“, koje su joj zahvaljivale što je izrazilaupravo ono o čemu toliko dugo razmišljaju.

Da li su, onda, mit o ljubavi i mit o Švedskoj, zemlji ravnopravnosti,prevara?

Da, verujem da su nas prevarili i mit o ljubavi i mit o Švedskoj, zemlji ravnopravnosti. Mit o ljubavi nas je naučio da ljubav izgleda i miriše kao u nekom holivudskom filmu, u kome nikada ne postoje nikakvi problemi ravnopravnosti. Ona vrsta mita o ljubavi koji kaže da će se, čim se zaljubiš, sve rešiti samo od sebe, da nema potrebe da se raspravljaš, boriš ili dereš, samo da nastaviš da budeš zaljubljena i vedra. Ali u stvarnosti znamo da smo prevarene u istom mahu u kome pomislimo „Ah, nema veze, to će se već nekako rešiti“. To se nikada ne rešava samo od sebe. Posebno ne u ravnopravnoj ljubavi, jer malo je područja koja su tako omeđena samoobmanama kao ljubav, u ime ljubavi mi rado preoblikujemo istinu kako ne bi bila toliko bolna.

Uprkos ironičnoj paraleli sa „Strahom od letenja”,Sara nije Isadora sa svojim neobuzdanim seksualnim fantazijama.Sklonija je celibatu i depresiji. Da li je seksualno oslobađanje i dalje deo oslobađanja roda? 

Ne znam, sve je nekako više kao slika toga koliko su se stvari promenile od sedamdesetih godina do danas. Dok Isadora sanja o neobuzdanom tucanju, dotle Sara čezne za samo jednom noći neprekinutog sna. To je postala slika onoga što se dogodilo sa ženskim pokretom i mojom generacijom, naime, da mi spavamo. Sve je nekako stalo i prilično je dosadno i ravnodušno.

Da li se položaj žene poboljšaood vremena generacije vaše majke?

Da, apsolutno. Na primer, danas imamo u Švedskoj fantastično razvijenu brigu o deci koja omogućava ženama da rade i time steknu ekonomsku nezavisnost, koja je temelj ravnopravnosti između muškaraca i žena. Imamo i prvo na slobodan pobačaj, a možemo podjednako da podelimo i roditeljsko odsustvo ako želimo (premda ih je malo koji to čine u praksi). Jeste, zaista se mnogo promenilo od vremena naših majki, ali to ne znači da smo mi završile posao. Još uvek ima gomila stvari kojima treba da se pozabavimo.

Zašto muškarci obično poriču postojanje neravnopravnosti među polovima?

Zato što je lagodno i umešno poricati nepravde, na taj način prisiljavaš onoga ko formuliše problem da premota traku i opet počne iz početka.

Verujte li u „naučne teorije” po kojima, na primer, muškarci pedeset puta češće ubijaju druge muškarce, nego što žene ubijaju druge žene i slično, čemu one služe?

Ne znam, nikada nisam bila pristalica takozvanih bioloških dokaza. Smatram da smo mi pre svega bića kulture, a tek zatim biološka bića, i uvek sam skeptična kada neko izvuče na svetlo biološka istraživanja i predstavi ih kao činjenice…

„Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena umornih nogu i s migrenom, a iza svake uspešne žene stoji razvod”, citiramo Saru. 

Zašto je mnogim ženama žrtvama teško da se odluče na razvod?

Živimo u kulturi koja slavi brak kao krajnju sreću i u kojoj smo naučili da je brak = sreća, a razvod = nesreća. To je na nas snažno uticalo i izgleda da se većina nas do apsurda bori da naši odnosi funkcionišu i onda kada bi nam možda bilo mnogo bolje da se znatno ranije razvedemo. Nije tako lako prekinuti takve jake norme koje postoje internalizovane u nama.

Kako tumačite rečenicu Džojs Kerol Outs: „Istina je čežnja, a čim nastupi ljubav, istina nestaje?”

Većina nas se bavi samoobmanama kada je reč o ljubavi, jer sagledati istinu ponekad suviše zaboli.

Jeste li sreli muškog feministu?

Da, jesam srela i volela mnoge muške feministe. Moj bivši muž je bio feminista i većina mojih prijatelja i momaka su feministi. Moj mali brat, koji je samo sedam godina mlađi od mene, takođe je feminista i kod svih njegovih prijatelja feminizam je samorazumljiva analiza odnosa moći pod koju će uvek staviti svoj potpis. Biti feminista znači biti svestan i aktivno se boriti protiv nepravdi između muškaraca i žena. Za mene bi bilo nezamislivo da, na primer, volim jednog muškarca koji ne smatra da se to podrazumeva samo po sebi.

Istovremeno, smatram da je tužno što su uglavnom žene one koje u javnim raspravama i formulišu problem i ukazuju na nedostatke, a da smo istovremeno mi one od kojih se očekuje da ponude rešenja. Želim da se još više muškaraca nađe pored nas, u našim redovima, da bismo mogle i da ostvarimo onu promenu koja je nužna.

--------------------------------------------------------------

Majčinstvo kao prisutnost, očinstvo kao odsutnost

Vaša junakinja sve vreme katalogizira primere nepravde prema ženama, u porodici i društvu. Koja vrsta neravnopravnosti vas najviše uznemirava?

Sem nasilja, koje doživljavam kao jedno od najozbiljnijih ženskih pitanja danas, jer ono postoji u svakoj zemlji na svetu, u svakoj kulturi, a nasilje ekstremno utiče na sve devojke i žene i mnoge od nas ubija svakoga dana diljem sveta, smatram da je roditeljstvo izdan jedne od najsnažnijih neravnopravnosti sa kojima se moramo rvati. Žene i muškarci postaju majke i očevi pod potpuno različitim uslovima i sa potpuno različitim očekivanjima. Dok je majčinstvo po definiciji postalo isto što i prisutnost, očinstvo je isto što i odsutnost. Muškarci mogu da dolaze i odlaze kao prijatni gosti sopstvene porodice dok žene moraju da predaju deo samih sebe u trenu u kome postanu majke. Znatan deo one neravnopravnosti koju vidimo u drugim oblastima potiče iz te neravnopravnosti. Verujem da je ravnopravno roditeljstvo nešto što bi trebalo da proizvede niz drugih pozitivnih učinaka kada je reč o ravnopravnosti između polova. Kao krugovi u vodi.