Medicinski Nanhetn

Medicina je zakoračila u zemlju nanočuda (na grčkom nano znači – patuljak), u kojoj se sve meri i samerava majušnim aršinom od milionitog delića milimetra (nanometar). U poređenju s ljudskom vlasi, čak, 50.000 puta tanje! Nećete poverovati, kancelarijski papir debeo je 100.000 nanometara!

Pokušajte to da zamislite! Nije nimalo lako, zar ne?

U nezamislivo sićušnom svetu koji se jedino opaža pod velikim uvećanjem elektronskih mikroskopa izranja nešto nezamislivo krupno – premeštanje i sklapanje predmeta i organa od pojedinačnih atoma i molekula. Stručnim jezikom – nanotehnologija.

Na listu deset najznačajnijih područja s najviše korišćenih nanotehnoloških izuma vodeći svetski znalci su pre dve godine uvrstili tri koja se uveliko tiču čovekovog zdravlja: otkrivanje i ispitivanje bolesti, lečenje ljudi i zdravstveni nadzor.

Po ugledu na poduhvat „Menhetn” iz Drugog svetskog rata, u kome je napravljena i proverena atomska bomba, Amerikanci su novi visokotehnološki skok nazvali – „Nanhetn program”. Izrada u nanotehnološkim razmerama svoje uzore nalazi u samoj prirodi koja to čini milijardama godina.

Umesto da izmišljaju, nanonaučnici oponašaju DNK molekule, proteine, enzime i tako redom. Vajani milijardama godina u toku evolucije, biološki atomi i molekuli su i te kako prilagođeni nanometarskoj skali. Uzmimo čovekovo telo koje uveče pojedeni krompir u toku noći pretvori u crvena krvna zrnca. Stotine specijalizovanih proteina i enzima učestvuje u ovom podvigu prirode, a u DNK se čuva lozinka za svaki pojedinačni zadatak. Zašto iznova izmišljati točak?

Priroda je u svakom živom organizmu pokazala i dokazala da su nanotehnološki zahvati izvodljivi, valja ih samo pažljivo proučiti i oponašati. I otići korak dalje, zašto da ne? Svaki veštački načinjeni atom i molekul će, nema sumnje, savršeno prianjati tamo gde bude stavljen. Već su izradili nanozalistak (i još nekoliko stotina proizvoda) od molekula rotaksana koji se prebacuje napred ili nazad, zavisno od hemijske sredine, a zamišljeno je da otvara ili zatvara neku nevidljivu rupicu.

„Tehnika bez medicine je slepa, a medicina bez tehnike nemoćna”, smatra prof. dr Đuro Koruga, osnivač smera za biomedicinsko inženjerstvo na Mašinskom fakultetu u Beogradu, jedan od petoro autora prve u nas monografije „Osnove nanomedicine” (izdavač „Nauka” iz Beograda), koja je ovih dana izašla iz štampe. Na više od 300 stranica, bogato ilustrovanih, saopštena su najnovija naučna saznanja u svetlu nesvakidašnje „brave života” koju – prema mišljenju potpisanih stručnjaka biologije, medicine i inženjerstva (dr Milena Papić-Obradović, dr Suzana Miljković, dr Lidija Matija, Jelena Munćan i dr Đuro Koruga) – otključavaju tri ključa: DNK, proteini i voda.

Ali u carstvo nanotehnologije čovečanstvo mora ući s najvećom obazrivošću, jer ona oličava mač s dve britke oštrice – u stanju je da donese nezapamćeni boljitak i da nanese nepopravljivu štetu. Budući nanotehnološki sklopovi izbrisaće do sada neprelaznu i nepropusnu granicu između živog i neživog. Kako je to moguće?

Odgovor je svojevremeno ponudio nobelovac Bertrand Rasel, matematičar i filozof: sve se podvrgava hemijskom imperijalizmu. Živo i neživo gori istim plamenom hemijske veze. Vratio se, čak, antički Prometej – sada se zove nanotehnologija.

Potpisnici jedinstvenog štiva podsećaju, međutim, „da nema ničeg snažnijeg od ideje kojoj je došlo vreme” (Viktor Igo). I jeste sazrelo: na kraju 2010. samo u SAD nanotehnološko tržište uknjižiće 15,7 milijardi dolara. A u sledećim decenijama će vrtoglavo rasti da bi na izmaku prve godine treće decenije dostiglo, čak, tri hiljade milijardi!

Upućenom čitaocu, pre svega, ponuđena je izobilna duhovna trpeza na kojoj su najnoviji uvidi i dometi iz malo poznate i prilično nedokučive naučne Liliputanije.