Медицински Нанхетн

Медицина је закорачила у земљу наночуда (на грчком нано значи – патуљак), у којој се све мери и самерава мајушним аршином од милионитог делића милиметра (нанометар). У поређењу с људском власи, чак, 50.000 пута тање! Нећете поверовати, канцеларијски папир дебео је 100.000 нанометара!

Покушајте то да замислите! Није нимало лако, зар не?

У незамисливо сићушном свету који се једино опажа под великим увећањем електронских микроскопа израња нешто незамисливо крупно – премештање и склапање предмета и органа од појединачних атома и молекула. Стручним језиком – нанотехнологија.

На листу десет најзначајнијих подручја с највише коришћених нанотехнолошких изума водећи светски зналци су пре две године уврстили три која се увелико тичу човековог здравља: откривање и испитивање болести, лечење људи и здравствени надзор.

По угледу на подухват „Менхетн” из Другог светског рата, у коме је направљена и проверена атомска бомба, Американци су нови високотехнолошки скок назвали – „Нанхетн програм”. Израда у нанотехнолошким размерама своје узоре налази у самој природи која то чини милијардама година.

Уместо да измишљају, нанонаучници опонашају ДНК молекуле, протеине, ензиме и тако редом. Вајани милијардама година у току еволуције, биолошки атоми и молекули су и те како прилагођени нанометарској скали. Узмимо човеково тело које увече поједени кромпир у току ноћи претвори у црвена крвна зрнца. Стотине специјализованих протеина и ензима учествује у овом подвигу природе, а у ДНК се чува лозинка за сваки појединачни задатак. Зашто изнова измишљати точак?

Природа је у сваком живом организму показала и доказала да су нанотехнолошки захвати изводљиви, ваља их само пажљиво проучити и опонашати. И отићи корак даље, зашто да не? Сваки вештачки начињени атом и молекул ће, нема сумње, савршено приањати тамо где буде стављен. Већ су израдили нанозалистак (и још неколико стотина производа) од молекула ротаксана који се пребацује напред или назад, зависно од хемијске средине, а замишљено је да отвара или затвара неку невидљиву рупицу.

„Техника без медицине је слепа, а медицина без технике немоћна”, сматра проф. др Ђуро Коруга, оснивач смера за биомедицинско инжењерство на Машинском факултету у Београду, један од петоро аутора прве у нас монографије „Основе наномедицине” (издавач „Наука” из Београда), која је ових дана изашла из штампе. На више од 300 страница, богато илустрованих, саопштена су најновија научна сазнања у светлу несвакидашње „браве живота” коју – према мишљењу потписаних стручњака биологије, медицине и инжењерства (др Милена Папић-Обрадовић, др Сузана Миљковић, др Лидија Матија, Јелена Мунћан и др Ђуро Коруга) – откључавају три кључа: ДНК, протеини и вода.

Али у царство нанотехнологије човечанство мора ући с највећом обазривошћу, јер она оличава мач с две бритке оштрице – у стању је да донесе незапамћени бољитак и да нанесе непоправљиву штету. Будући нанотехнолошки склопови избрисаће до сада непрелазну и непропусну границу између живог и неживог. Како је то могуће?

Одговор је својевремено понудио нобеловац Бертранд Расел, математичар и филозоф: све се подвргава хемијском империјализму. Живо и неживо гори истим пламеном хемијске везе. Вратио се, чак, антички Прометеј – сада се зове нанотехнологија.

Потписници јединственог штива подсећају, међутим, „да нема ничег снажнијег од идеје којој је дошло време” (Виктор Иго). И јесте сазрело: на крају 2010. само у САД нанотехнолошко тржиште укњижиће 15,7 милијарди долара. А у следећим деценијама ће вртоглаво расти да би на измаку прве године треће деценије достигло, чак, три хиљаде милијарди!

Упућеном читаоцу, пре свега, понуђена је изобилна духовна трпеза на којој су најновији увиди и домети из мало познате и прилично недокучиве научне Лилипутаније.