Duhovi Vašingtona

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, oktobra – Duhovi, utvare, aveti i dugi izaslanici sa onoga sveta ne manjkaju nijednom mestu koje ima istoriju: od nekoliko grama činjenica svugde se naprave tone priča, mitova i legendi.

U Vašingtonu, čija je istorija doduše mnogo kraća od istorije evropskih prestonica, priče o duhovima koji naseljavaju neka važna zdanja, pogotovo u njegovom centru, deo su turističke ponude, i to one iz kategorije kulture. Za 15 dolara po glavi, postaje se član grupe koja će u organizovanoj šetnji, po mraku, kada utvarama počinje radno vreme, slušati nevesele priče o najukletijim kućama, koje su nekako zgodno načičkane oko Lafajet parka, na samom pročelju najčuvenije rezidencije sveta.

Ove priče postaju naročito aktuelne pred kraj oktobra, kada se ustvari cela Amerika, na svoj neobičan nacionalni praznik, Halovin, bavi zagrobnim stvorenjima i kada se nacija sistematski zastraši, da bi valjda posle toga sledećih godinu dana bila spokojna.

Od svih priča o kućama u kojima je bilo porodičnih misterija, nasilja, ubistava i samoubistava posle kojih su se pojavljivale (i kao još se pojavljuju) aveti tih žrtava, koje je grupi stranih novinara ispričala šarmantna Šarlena Smit, glumica koja u odsustvu pravih angažmana svako veče izvodi monodramu o duhovima Vašingtona, najzanimljivija je ona o najvažnijoj kući Amerike. Onoj beloj. Evo šta sam o tome zabeležio:

Najčešće viđan duh u kući u kojoj danas živi i radi Barak Obama sa porodicom, je onaj njegovog davnog prethodnika Abrahama Linkolna. Videli su ga, i o tome posvedočili, i Vinston Čerčil i holandska kraljica Vilhemina.

Ronald Regan nikad nije video Linkolnovog duha, ali je bio sasvim ubeđen da njegov pas Reks jeste. Reks je naime uporno odbijao da uđe u Linkolnovu spavaću sobu. Regan ga je jednom prilikom zatekao kako stoji na vratima sobe i gleda unutra..Ušao je u sobu i pozvao ga. Reks je na to odgovorio režanjem, ali nije poslušao komandu.

Drugi predsednik čiji se duh (pri)viđa na adresi 1600 Pensilvanija avenija je onaj Džona Kenedija. Njega je prvo sreo jedan saradnik Lindona Džonsona, koji je posle Kenedijevog ubistva preuzeo predsedničku štafetu. Dok je jedne večeri do kasno radio u Ovalnom kabinetu, taj saradnik je usplahireno utrčao i rekao mu da je upravo sreo nikog drugog nego nedavno sahranjenog predsednika.

Drugi koji je imao bliski susret sa Kenedijevom utvarom bio je jedan od njegovih telohranitelja. Njemu je, na noćnoj straži, prišla jedna osoba i nasmešila mu se. Taj telohranitelj se posle kleo da je to bio njegov pokojni šef.

Linkoln i Kenedi, kako priča o onostranom dalje ide, imaju još nešto što im je zajedničko, osim toga što se njihove utvare s vremena na vreme pojavljuju u Beloj kući. U Kongres su izabrani u razmaku od sto godina, 1847. i 1947. I predsednici su postali sto godina jedan za drugim, 1860. i 1960. Obojica su imala potpredsednike koji su se prezivali Džonson. Linkoln je imao sekretara koji se zvao Kenedi i koji mu je rekao da ne ide u pozorište onog sudnjeg dana, kada je ubijen. Kenedi je pak imao sekretara po imenu Linkoln, koji ga je savetovao da ne putuje u Dalas.

Atentatori na obojicu bili su sa juga Amerika, oba atentata su bili pucnji u potiljak, oba predsednika su ubijena u prisustvu svojih supruga.

Linkoln je ubijen u ”Ford” pozorištu, a Kenedi u automobilu marke ”linkoln” - proizvodu ”Forda”!

Postoji i priča o prokletstvu američkih domorodaca – Indijanaca – koja prati (neke) predsednike. Potiče još od od 1811, kada je jedan poglavica posle poraza kojeg njegovom narodu naneo guverner tadašnje teritorije Indijane Vilijem Henri Harison, pobedniku poručio da će jednog dana postati veliki poglavica Amerike, ali i da će umreti kao poglavica, i da će posle njega, svakih dvadeset godina umirati po jedan beli veliki poglavica...

Harison je za predsednika izabran 1840, i umro već sledeće godine od zapaljenja pluća. Dvadeset godina kasnije, predsednik postaje Abraham Linkoln, koji je ubijen 1865. Džejms Garfil je izabran 1880. i stradao u atentatu 1881. Vilijem Mekinli je izabran 1900. i ubijen 1901. Voren Harding je predsednik postao 1920, a umro takođe na položaju 1923. Franklin Dino Ruzvelt je izabran 1940, umro 1945. Kenedi je na predsedničkim izborima pobedio 1960, i u atentatu ubijen 1963.

Ovo prokletstvo je, preživevši atentat u svom prvom mandatu, posle izbora 1980, prekinuo Ronald Regan, što je potvrđeno time to što je 20 godina posle njega izabrani Džordž Buš živ i zdrav dovršio oba mandata. Cinici su doduše skloni da to objasne i činjenicom da Buš ustvari nije ni izabran – jer je pobednika predsedničke trke između njega i Al Gora, umesto izborne komisije, proglasio Vrhovni sud...

Skeptici koji ne veruju u kletve doduše imaju drugo podjednako racionalno objašnjenje ovih podudarnosti: razlog, po njima, zašto su od 1840. umirali svi predsednici izglasani svakih 20 godina potom,, po njima je nepovoljna konstelacije Jupitera i Saturna prilikom njiohovog izbora.

Stvar je dakle ličnih sklonosti: da li su verodostojniji duhovi ili zvezde.

Milan Mišić