Духови Вашингтона

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, октобра – Духови, утваре, авети и дуги изасланици са онога света не мањкају ниједном месту које има историју: од неколико грама чињеница свугде се направе тоне прича, митова и легенди.

У Вашингтону, чија је историја додуше много краћа од историје европских престоница, приче о духовима који насељавају нека важна здања, поготово у његовом центру, део су туристичке понуде, и то оне из категорије културе. За 15 долара по глави, постаје се члан групе која ће у организованој шетњи, по мраку, када утварама почиње радно време, слушати невеселе приче о најуклетијим кућама, које су некако згодно начичкане око Лафајет парка, на самом прочељу најчувеније резиденције света.

Ове приче постају нарочито актуелне пред крај октобра, када се уствари цела Америка, на свој необичан национални празник, Халовин, бави загробним створењима и када се нација систематски застраши, да би ваљда после тога следећих годину дана била спокојна.

Од свих прича о кућама у којима је било породичних мистерија, насиља, убистава и самоубистава после којих су се појављивале (и као још се појављују) авети тих жртава, које је групи страних новинара испричала шармантна Шарлена Смит, глумица која у одсуству правих ангажмана свако вече изводи монодраму о духовима Вашингтона, најзанимљивија је она о најважнијој кући Америке. Оној белој. Ево шта сам о томе забележио:

Најчешће виђан дух у кући у којој данас живи и ради Барак Обама са породицом, је онај његовог давног претходника Абрахама Линколна. Видели су га, и о томе посведочили, и Винстон Черчил и холандска краљица Вилхемина.

Роналд Реган никад није видео Линколновог духа, али је био сасвим убеђен да његов пас Рекс јесте. Рекс је наиме упорно одбијао да уђе у Линколнову спаваћу собу. Реган га је једном приликом затекао како стоји на вратима собе и гледа унутра..Ушао је у собу и позвао га. Рекс је на то одговорио режањем, али није послушао команду.

Други председник чији се дух (при)виђа на адреси 1600 Пенсилванија авенија је онај Џона Кенедија. Њега је прво срео један сарадник Линдона Џонсона, који је после Кенедијевог убиства преузео председничку штафету. Док је једне вечери до касно радио у Овалном кабинету, тај сарадник је усплахирено утрчао и рекао му да је управо срео никог другог него недавно сахрањеног председника.

Други који је имао блиски сусрет са Кенедијевом утваром био је један од његових телохранитеља. Њему је, на ноћној стражи, пришла једна особа и насмешила му се. Тај телохранитељ се после клео да је то био његов покојни шеф.

Линколн и Кенеди, како прича о оностраном даље иде, имају још нешто што им је заједничко, осим тога што се њихове утваре с времена на време појављују у Белој кући. У Конгрес су изабрани у размаку од сто година, 1847. и 1947. И председници су постали сто година један за другим, 1860. и 1960. Обојица су имала потпредседнике који су се презивали Џонсон. Линколн је имао секретара који се звао Кенеди и који му је рекао да не иде у позориште оног судњег дана, када је убијен. Кенеди је пак имао секретара по имену Линколн, који га је саветовао да не путује у Далас.

Атентатори на обојицу били су са југа Америка, оба атентата су били пуцњи у потиљак, оба председника су убијена у присуству својих супруга.

Линколн је убијен у ”Форд” позоришту, а Кенеди у аутомобилу марке ”линколн” - производу ”Форда”!

Постоји и прича о проклетству америчких домородаца – Индијанаца – која прати (неке) председнике. Потиче још од од 1811, када је један поглавица после пораза којег његовом народу нанео гувернер тадашње територије Индијане Вилијем Хенри Харисон, победнику поручио да ће једног дана постати велики поглавица Америке, али и да ће умрети као поглавица, и да ће после њега, сваких двадесет година умирати по један бели велики поглавица...

Харисон је за председника изабран 1840, и умро већ следеће године од запаљења плућа. Двадесет година касније, председник постаје Абрахам Линколн, који је убијен 1865. Џејмс Гарфил је изабран 1880. и страдао у атентату 1881. Вилијем Мекинли је изабран 1900. и убијен 1901. Ворен Хардинг је председник постао 1920, а умро такође на положају 1923. Франклин Дино Рузвелт је изабран 1940, умро 1945. Кенеди је на председничким изборима победио 1960, и у атентату убијен 1963.

Ово проклетство је, преживевши атентат у свом првом мандату, после избора 1980, прекинуо Роналд Реган, што је потврђено тиме то што је 20 година после њега изабрани Џорџ Буш жив и здрав довршио оба мандата. Циници су додуше склони да то објасне и чињеницом да Буш уствари није ни изабран – јер је победника председничке трке између њега и Ал Гора, уместо изборне комисије, прогласио Врховни суд...

Скептици који не верују у клетве додуше имају друго подједнако рационално објашњење ових подударности: разлог, по њима, зашто су од 1840. умирали сви председници изгласани сваких 20 година потом,, по њима је неповољна констелације Јупитера и Сатурна приликом њиоховог избора.

Ствар је дакле личних склоности: да ли су веродостојнији духови или звезде.

Милан Мишић