Svetla u tami

Nije li malo blasfemično pisati o Jeleni Karleuši i Radiši Uroševiću u danu kada smo postali „kandidat za kandidata” za članstvo EU? Pa, nije. Jer Radiša i Jelena bar malo utiču na naše živote, dok ova briselska odluka, zapravo, neće imati baš nikakvog uticaja. Sem što pokazuje da će nas i ubuduće čekati, razvlačiti i opstruirati na svakoj mogućoj tački i prepreci, a dalje pripuštati samo na kašičicu i tek toliko da se ne baš prelije čaša srpskog evronezadovoljstva. Ali mislim da je to već očigledno svakome ko ima oči i nema interesa da pred tom očiglednošću okreće glavu.

Zato je mnogo zanimljivije – a i poučnije – razmisliti o tome kako je jedna izrazito nemuzikalna turbo-folk pevačica preko noći postala nova zvezda domaćih evroreformskih snaga i takoreći neformalni lider „Druge Srbije”. A jedan Jovan Ćirilov, kolateralno, došao u poziciju da mora da se brani od optužbi da je „antigej”, samo zato što nije baš „jasno i glasno” podržao „paradu ponosa” i što je imao neke primedbe na naziv ove manifestacije, kao i na samu ideju paradiranja svojom seksualnom orijentacijom. To je ona nepodnošljiva lakoća simplifikacije, koje ima na svim stranama, ali koja naprosto cveta u uslovima sve površnijeg obrazovanja i sve dubljih političkih strasti i socijalnih frustracija.

Dovoljno je, dakle, da podržite gej paradu (ili kažete da ste za NATO) i da vas poljubi Čeda Jovanović, koji, bože me prosti, kao kakav mesija, poljupcem i dodirom leči i oslobađa svih prethodnih greha – i sve će vam biti oprošteno. I turbo folk, i neobrazovanje, i vulgarnost… Ništa nije važno. Pa ni to što je pre samo nekoliko nedelja ova novokomponovana heroina tolerancije i ljudskih prava javno vređala jednog svog kolegu sa kojim je nešto bila u svađi i nazivala ga „ćorom”.)

Ne treba da nas čudi ova samo na prvi pogled čudna koalicija između najnemuzikalnije od svih nemuzikalnih pevačica (čija fascinantna nemuzikalnost je ovekovečena čuvenim insertom na Ju tjubu) i najevropskijeg od svih mnogobrojnih srpskih evropskih lidera. Kao ni to što je, mimo svih pravila profesije, ova evrodiva dobila priliku da u jednom istom danu svoje filozofske poglede na svet i život izlaže u čak dve glavne političke emisije na najgrađanskijoj od svih srpskih građanskih televizija. Što je privilegija koju, ako me sećanje ne vara, do sada nisu imali čak ni predsednici i premijeri ove države.

Primer drugi: na predlog Jedinstvene Srbije, Radiša Urošević, folk pevač, doduše, za razliku od JK, čovek elementarno pristojan i muzikalan, postao je ni više ni manje nego član upravnog odbora PTT Srbije. Problem je, međutim, što Radiša od svih preporuka za to mesto ima samo, po rečima predlagača Dragana Markovića Palme, „životno iskustvo” – a od obrazovanja samo ŠUP, odnosno onu nekadašnju čuvenu „školu učenika u privredi”. (Bože, pa što bar ne nađoše nekog poštenog i zaslužnog poštara!?)

Zamislite sad kakva bi se samo bura digla da je takav kadrovski predlog svojevremeno došao od Velje Ilića i Nove Srbije. Ili, na primer, nekadašnjeg SPS-a. E, ali pošto je gospodin Palma svojevremeno rekao da se „patriotizam ne sipa u traktor”, onda može da prođe i Radiša, može i žirafa, može i Betoven i Šopen. Zato što je Palma, kao i Karleuša, heroj „demokratske”, „evropske” i „reformske” Srbije. Zato, uzgred rečeno, od tog evropskog i reformskog posla ovde neće ništa biti i ne bi bilo čak i da su nam tamo u Briselu naklonjeniji nego što jesu. I baš kao što, da se ne lažemo, ništa nije bilo ni od one stare „patriotske” i „nacionalne” priče koju su, čast izuzecima, svojevremeno takođe promovisali likovi sličnog intelektualnog i moralnog gabarita.

Nije naravno problem u Palmi, pevaču i ,,pevačici”. Oni su na svoj način još i simpatični, ili makar autentični. Na kraju krajeva, takav kakav je, Palma je ipak iz vladinih budžetskih riznica izmuzao ponešto za svoju Jagodinu. A i JK je pronašla način da ostane u centru pažnje, iako čak i ljubitelji te vrste muzike ni pod pretnjom smrtne kazne ne bi mogli da se prisete ni dva stiha iz njenog muzičkog „opusa”. Elem, nije problem u njima nego u dvostrukim standardima i licemernom odnosu većine medija i vladajuće političke javnosti, koji su spremni da se bave trunčicama u tuđem oku, a ne vide i ne smetaju im sopstveni „balvani”, samo ako su okićeni žutim zvezdicama na plavoj podlozi.

To je ono licemerje koje je u stanju da od jedne tragikomične estradne pojave preko noći  napravi „fenomenologa” koji Ćirilovu i uredniku NIN-a suvereno drži lekcije o slobodi medija i ljudskim pravima. I koje je već jednom od Arkanovog „tigra” napravilo evromanekena. I koje u Srbiji generališuće govori o „huliganima”, dok u izveštajima iz Francuske taktično govori o „demonstrantima”, „omladini i studentima”.

Rade li oni to iz ideološkog uverenja? Ma ne. Zbog vlasti, draga gospodo. Vlasti i privilegija koje uz to još uvek idu. Palma je pomogao da se napravi vlada. Karleuša pomaže da se još malo zamuti voda nakon događaja povodom gej-parade i skrene pažnja sa drugih, važnijih i životnih stvari.

A „postparadna” i „postrezolucijska” Srbija polako tone u poznojesenje sivilo i sumrak. Hilari Klinton je trijumfalno prošla kroz Beograd, Boris Tadić se sprema na put u Vukovar, Aleksandar Vučić već tradicionalno najavljuje „vanredne izbore na proleće”, broj zvanično siromašnih se povećao za novih sto hiljada, a vlada užurbano priprema prodaju Telekoma kao, valjda, svoj poslednji veliki „reformski” poduhvat. Dolazi zima…

P.S. Nakon završetka ovog teksta objavljena je vest da je Radiša Urošević podneo ,,neopozivu ostavku“ na članstvo u upravnom odboru PTT Srbije što samo potvrđuje ovde izrečenu ocenu o njegovoj ličnoj pristojnosti.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”