Светла у тами

Није ли мало бласфемично писати о Јелени Карлеуши и Радиши Урошевићу у дану када смо постали „кандидат за кандидата” за чланство ЕУ? Па, није. Јер Радиша и Јелена бар мало утичу на наше животе, док ова бриселска одлука, заправо, неће имати баш никаквог утицаја. Сем што показује да ће нас и убудуће чекати, развлачити и опструирати на свакој могућој тачки и препреци, а даље припуштати само на кашичицу и тек толико да се не баш прелије чаша српског евронезадовољства. Али мислим да је то већ очигледно свакоме ко има очи и нема интереса да пред том очигледношћу окреће главу.

Зато је много занимљивије – а и поучније – размислити о томе како је једна изразито немузикална турбо-фолк певачица преко ноћи постала нова звезда домаћих еврореформских снага и такорећи неформални лидер „Друге Србије”. А један Јован Ћирилов, колатерално, дошао у позицију да мора да се брани од оптужби да је „антигеј”, само зато што није баш „јасно и гласно” подржао „параду поноса” и што је имао неке примедбе на назив ове манифестације, као и на саму идеју парадирања својом сексуалном оријентацијом. То је она неподношљива лакоћа симплификације, које има на свим странама, али која напросто цвета у условима све површнијег образовања и све дубљих политичких страсти и социјалних фрустрација.

Довољно је, дакле, да подржите геј параду (или кажете да сте за НАТО) и да вас пољуби Чеда Јовановић, који, боже ме прости, као какав месија, пољупцем и додиром лечи и ослобађа свих претходних греха – и све ће вам бити опроштено. И турбо фолк, и необразовање, и вулгарност… Ништа није важно. Па ни то што је пре само неколико недеља ова новокомпонована хероина толеранције и људских права јавно вређала једног свог колегу са којим је нешто била у свађи и називала га „ћором”.)

Не треба да нас чуди ова само на први поглед чудна коалиција између најнемузикалније од свих немузикалних певачица (чија фасцинантна немузикалност је овековечена чувеним инсертом на Ју тјубу) и најевропскијег од свих многобројних српских европских лидера. Као ни то што је, мимо свих правила професије, ова евродива добила прилику да у једном истом дану своје филозофске погледе на свет и живот излаже у чак две главне политичке емисије на најграђанскијој од свих српских грађанских телевизија. Што је привилегија коју, ако ме сећање не вара, до сада нису имали чак ни председници и премијери ове државе.

Пример други: на предлог Јединствене Србије, Радиша Урошевић, фолк певач, додуше, за разлику од ЈК, човек елементарно пристојан и музикалан, постао је ни више ни мање него члан управног одбора ПТТ Србије. Проблем је, међутим, што Радиша од свих препорука за то место има само, по речима предлагача Драгана Марковића Палме, „животно искуство” – а од образовања само ШУП, односно ону некадашњу чувену „школу ученика у привреди”. (Боже, па што бар не нађоше неког поштеног и заслужног поштара!?)

Замислите сад каква би се само бура дигла да је такав кадровски предлог својевремено дошао од Веље Илића и Нове Србије. Или, на пример, некадашњег СПС-а. Е, али пошто је господин Палма својевремено рекао да се „патриотизам не сипа у трактор”, онда може да прође и Радиша, може и жирафа, може и Бетовен и Шопен. Зато што је Палма, као и Карлеуша, херој „демократске”, „европске” и „реформске” Србије. Зато, узгред речено, од тог европског и реформског посла овде неће ништа бити и не би било чак и да су нам тамо у Бриселу наклоњенији него што јесу. И баш као што, да се не лажемо, ништа није било ни од оне старе „патриотске” и „националне” приче коју су, част изузецима, својевремено такође промовисали ликови сличног интелектуалног и моралног габарита.

Није наравно проблем у Палми, певачу и ,,певачици”. Они су на свој начин још и симпатични, или макар аутентични. На крају крајева, такав какав је, Палма је ипак из владиних буџетских ризница измузао понешто за своју Јагодину. А и ЈК је пронашла начин да остане у центру пажње, иако чак и љубитељи те врсте музике ни под претњом смртне казне не би могли да се присете ни два стиха из њеног музичког „опуса”. Елем, није проблем у њима него у двоструким стандардима и лицемерном односу већине медија и владајуће политичке јавности, који су спремни да се баве трунчицама у туђем оку, а не виде и не сметају им сопствени „балвани”, само ако су окићени жутим звездицама на плавој подлози.

То је оно лицемерје које је у стању да од једне трагикомичне естрадне појаве преко ноћи  направи „феноменолога” који Ћирилову и уреднику НИН-а суверено држи лекције о слободи медија и људским правима. И које је већ једном од Аркановог „тигра” направило евроманекена. И које у Србији генералишуће говори о „хулиганима”, док у извештајима из Француске тактично говори о „демонстрантима”, „омладини и студентима”.

Раде ли они то из идеолошког уверења? Ма не. Због власти, драга господо. Власти и привилегија које уз то још увек иду. Палма је помогао да се направи влада. Карлеуша помаже да се још мало замути вода након догађаја поводом геј-параде и скрене пажња са других, важнијих и животних ствари.

А „постпарадна” и „пострезолуцијска” Србија полако тоне у познојесење сивило и сумрак. Хилари Клинтон је тријумфално прошла кроз Београд, Борис Тадић се спрема на пут у Вуковар, Александар Вучић већ традиционално најављује „ванредне изборе на пролеће”, број званично сиромашних се повећао за нових сто хиљада, а влада ужурбано припрема продају Телекома као, ваљда, свој последњи велики „реформски” подухват. Долази зима…

П.С. Након завршетка овог текста објављена је вест да је Радиша Урошевић поднео ,,неопозиву оставку“ на чланство у управном одбору ПТТ Србије што само потврђује овде изречену оцену о његовој личној пристојности.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”