Hodorkovski predviđa krah Rusije

Rusija je dospela do iste tačke na kojoj se našao Sovjetski Savez u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, napisao je ruski oligarh Mihail Hodorkovski u autorskom tekstu objavljenom prošle nedelje u „Los Anđeles tajmsu”.

„U to vreme komunistička ideologija je dospela u krizu pošto je planska ekonomija ’realnog socijalizma’ počela da pokazuje svu svoju neefikasnost”, piše Hodorkovski. „Za Rusiju, druga dekada 21. veka biće period kriza sistema sazdanog na korupciji i ručnom upravljanju. Pronicljivi Rusi, oni koji su zagledani u budućnost, shvataju to već danas. U vreme moje mladosti sovjetske vođe nisu pokazivale želju da napuste vlast, ali istorija ih je na to naterala. Današnji ruski teoretičari i sprovodioci ’vertikale korupcionaškog upravljanja’, takođe, ne žele da se sklone. Ali, moraće. To je već viđeno.”

Medijska pažnja sveta ovih dana ponovo je usmerena na nekada najbogatijeg ruskog oligarha, vlasnika naftne kompanije „Jukos” i još mnogo čega. Razlog za pažnju je kraj drugog suđenja (u prvom, 2005, osuđen je na osam godina robije) koje se protiv njega i njegovog partnera Platona Lebedeva proteklih meseci vodilo pred sudom u Moskvi. Optužba traži kaznu od 14 godina zatvora. Odluka suda se čeka.

Krah SSSR-a prilika za bogaćenje

Mihail Hodorkovski se u poslovne visine uzdigao u doba predsednikovanja Mihaila Gorbačova i haosa pred raspad Sovjetskog Saveza. Kao diplomirani hemičar Mendeljejevog instituta i zamenik sekretara Komsomola na univerzitetu, lako je stvarao kontakte sa ljudima iz struke i van nje. Brzo je uočio da stvari u SSSR-u idu loše i da je potrebno samo malo odvažnosti da se na opštoj nesreći izgradi sopstvena sreća. Sa grupom sebi sličnih mladih ljudi krenuo je u posao.

Nije bio jedini koji je odlučio da se okoristi tragedijom koja se munjevito približavala. Bilo je i drugih, ali dok su ti drugi u svom poslu koristili klasične kriminalne metode poput ubistava, otmica i reketiranja, Hodorkovski je preuzeo ulogu blagog, pametnog poslovnog čoveka sa kojim je moguće o svemu razgovarati, i povodom svega pregovarati. Ovo ne znači da, po potrebi, nije posezao i za „ubedljivijim” metodama. Ipak, nikada lično.

Počeli su sa uvozom kompjutera i slične tehnologije čija je prodaja omogućavala da za kratko vreme, i zahvaljujući odnosu između rublje i dolara koji je na crnom tržištu bio drastično različit od zvaničnog, zarada po jednom poslu dostigne i čitavih 300 procenata.

Uskoro su osnovali banku nazvanu „Menatep” i krenuli u finansijske spekulacije. Znajući gde leže pare isposlovali su „saradnju” sa Federalnim penzionim fondom. Nije im ništa značilo to što su zbog svog mešetarenja masu penzionera doveli do prosjačkog štapa. Važno je bilo da se pare vrte.

A onda je došla takozvana vaučerska privatizacija. Ukratko, država nije više imala para i odlučila je da se zadužuje kod domaćih banaka. Kao zalog davane su deonice najvećih državnih naftnih, gasnih i metalskih kompanija koje su, kao strateške, do tada bile izuzete iz privatizacije. I država i bankari dobro su znali da pozajmljene pare nikada neće biti vraćene i da će sve što je pod zalogom pasti u ruke zajmodavaca. Bio je to klasičan lihvarski posao, ali javnost o tome nije ništa smela da zna. Ne barem dok sve bude okončano.

Hodorkovski se za 350 miliona dolara dočepao „Jukosa”. U samo dve naredne godine vrednost kompanije narasla je dvadesetostruko! Sve dalje bilo je stvar rutine...

Jedno od ključnih pitanja kada je reč o delovanju Hodorkovskog jeste – da li je on zaista imao političke ambicije, kako mnogi tvrde, i da li je to bilo ključno za njegovo hapšenje i optužbe koje su kasnije usledile.

Činjenica je da se naftni magnat nije zadovoljavao pukim gledanjem u berzanske tabele i organizovanjem rada u svojoj kompaniji. Postao je filantrop, otvarao je internet centre za obuku nastavnika, novinarske forume za diskusije o reformama i demokratiji, finansirao arheološka istraživanja, organizovao kampove za decu, davao donacije pojedinim političkim partijama.

Osnovao je poseban fond za finansiranje studija desetina mladih obećavajućih Rusa koji su svake godine bili upućivani na školovanje u Magdalena koledž u Oksfordu. Ideja je bila da se na taj način stvori jezgro nove elite koja bi jednoga dana u svoje ruke preuzela upravljanje velikim privrednim sistemima, pa i državom.

U julu 2000. bio je učesnik susreta tadašnjeg premijera Vladimira Putina sa najuglednijim ruskim poslovnim ljudima. Oligarsima je ponuđeno da ostanu van političkih procesa u zamenu za neometano poslovanje.

Hodorkovski je očigledno smatrao da je moćniji od budućeg šefa države i nije poslušao. Priča se čak da je prilikom jednog kasnijeg susreta sa Putinom dugo razgovarao mobilnim telefonom, ne obraćajući pažnju na svog domaćina.

Pokrenuo je, po ugledu na američkog milijardera Džordža Soroša, fond „Otvoreno društvo” uzdajući se da će tako stvoriti takozvano civilno društvo. Nameravao je da izgradi naftovod ka Kini, uplićući se otvoreno u državne planove...

Sredinom juna 2003. uhapšen je Aleksej Pičugin, bivši major KGB-a, zamenik šefa obezbeđenja „Jukosa”. Optužen je za više ubistava. Nedelju dana kasnije specijalci su upali u sedište „Jukosa” u Moskvi i pokupili sve kompjutere i dokumentaciju. Potom je uhapšen Platon Lebedev.

Bila je to otvorena opomena Hodorkovskom, ali on kao da nije mnogo brinuo. Nastavio je svoj posao. Uhapšen je oktobra iste godine. Kako su pričali zatvorenici koji su tih prvih dana bili sa njim u ćeliji, delovao je kao da je u potpunom šoku, odbijao je hranu i stalno nešto duboko razmišljao.

Stižu novi budući oligarsi

Kako tvrde neki njegovi kritičari, problem bivšeg oligarha (ali i drugih sličnih njemu) jeste u tome što odbranu sopstvenih prava zasniva na stavu da su, u vreme u kojem je sticao bogatstvo, važili zakoni po kojima metodologija takvog poslovnog uspona nije spadala u kriminalne radnje. Analogno tome, zakoni po kojima mu se danas sudi ne mogu biti primenjeni na delatnost u prošlosti koja takve zakone nije poznavala.

Upravo ta dvojnost u gledanju na zakone, kako tvrde kritičari, čini sadašnju rusku biznis elitu ranjivom. Dokle god bude tako, ta elita će trpeti pritiske, ne samo od strane zvanične vlasti, nego i od novih ljudi koji tek stupaju u svet velikih poslova, a koji se, po svoj prilici, neće libiti da u sopstvenom usponu ka vrhu koriste slične, doduše sofisticiranije metode, kakve su u svojim vremenima koristili sadašnji bogataši. Tu, po mnogima, baš i nema mnogo politike.

Možda zato Hodorkovski u „Los Anđeles tajmsu” navodi da će se Rusiji dogoditi isto što se dogodilo SSSR-u.

Ali, okolnosti koje su mu nekada dozvoljavale da se obogati na – iz sadašnje perspektive gledano – kriminalan način, sada ne postoje. Današnja Rusija ne stoji na istim temeljima kao nekadašnji SSSR, ni geografskim, ni tehnološkim, ni socijalnim.

Današnja kriza ima druge korene i teško je porediti sa onom iz osamdesetih, pogotovo joj predviđati isti rasplet. Da li je Hodorkovski to izrekao tek kao sopstvenu utehu, ili je njegova moć predviđanja zaista velika?

Slobodan Samardžija