Tamna strana Zemlje

Metafora „mrtvog polja”, zemlje u koju se ukopavaju lešine nakon čega ona postaje „mrtva” za kasnije obrađivanje, nepogrešivo određuje smisao u okviru koga će se kretati jedna džojsovski pripovedana priča. Roman, Mrtvo polje, prati troje mladih ljudi čiji će se životi u okviru dvadeset i četiri sata preplesti na višestruko tragične načine, zamišljene kao čitav niz metafora jednog bolesnog, „neplodnog” vremena.

Godina je devedeset i treća, zapamćena kao najgora po inflatornom, ratnom i svakom drugom ludilu, kao i padu cele jedne zemlje u duhovnu i materijalnu bedu. Mrtvo polje započinje noću, na „ulici mrtvačnici” (opisanoj kao De Kirikova, ispunjena okamenjenim avetima senki koje registruju odsustvo), seli se u kafić ironičnog naziva, Vesele devedesete („gorionik ljudskog mesa”), gde započinje dans makabr likova koji su „ponosni vlasnici svojih ograničenja”: jurodivi proroci, pijanci, pohotni, egoiste, maloumnici, psihijatrijski slučajevi, bolesno i jezivo lišeni samilosti, antijunaci bez izuzetka, a zapravo neretko prepoznatljivi, obični, ljudi iz komšiluka koji ispunjavaju naš svet i koji će ispuniti i ovaj roman.

Groteska, dominantna stilska figura, prepoznatljiva je u sumornom defileu karikaturalnih ljudskih prikaza kroz slike mračnih, ispražnjenih ulica, zagušljivih kafana, smrdljivih stepeništa, memljivih stanova. Naracija se, hotimično iskidana i varljivo hirovita, na momente bliži lirskoj sažetosti – roman postaje poema sačinjena od kovitlaca raznorodnih glasova, unutrašnjih monologa, odsečaka usput uhvaćenih dijaloga, stihova, parola, uzvika, komentara, vriskova, plača... Prepleteni, glasovi dosežu tragiku nekog novog rekvijema, komponovanog za neku novu eru postmuzikalnosti. Distorzični tonovi „ded metal” zvuka bolje no reči dočaravaju atmosferu romana čiji su sastavni deo. Nije obavezno, ali je delotvorno za kompletan doživljaj na Jutjubu poslušati, odgledati i pročitati reči pesama bendova nabrojanih u prilogu s kraja romana. „Ded metal” koga u muzičkom smislu karakterišu nasilje, snaga, distorzija, atonalnost, ekstremizam, fascinacija smrću u potrazi za pristankom na njenu neminovnost i besmisao, poigravanje treš estetikom i estetikom ružnog, potom fascinacija telom u rascepu između privlačnosti i gađenja, Srdić koristi kao začin koji će kroz emociju izazvanu muzikom najpreciznije iskazati ono što prozni narativ tako ubedljivo uspeva da dočara jezičkim sredstvima, a to je utisak koji su u celini ostavile devedesete.

Jedna od pomenutih preokupacija Srdićevog romana, opsesija telom kao realnošću koja se prikazuje u svojoj ogoljenosti kada spadnu sve kulturološke, humanističke i civilizacijske maske, dominantna je poetička linija koja nije preuzeta isključivo iz muzičkog miljea, već koincidira sa savremenim teorijskim tendencijama u umetnosti gde se telo posmatra kao relevantni diskurs umetničkog dela. Mrtvo polje, međutim, ima i dodatno pokriće nezavisno od svih teorijskih trendova: forsiranje telesnosti uzdiže se do metafore o spuštanju na samo dno propadljivosti, truleži, smrti, nadmoći telesnog nad elementarnom humanošću, što se, pored naslovne metafore, ukazuje doista kao istinska slika devedesetih.

Mogućnost da se narativ neprekidno ispunjava značenjima, da se paralele povlače iz različitih dimenzija (muzičke, likovne, književne, dnevnonaturalističke, stilizovano-fantastičke, teorijske) i susreću na papiru gradeći novu, autentičnu romanesknu celinu, Srdiću obezbeđuje jezičko variranje u ovom inače stilski gotovo besprekorno pisanom romanu. Ako Eskimi poznaju stotinak različitih izraza za boju snega, Srdić pronalazi barem isto toliko načina za nijansiranje crne boje devedesetih u Srbiji. A sudeći po naslovnoj metafori neplodnog polja na kome ništa ne rađa još dugi niz godina, u belu boju ni sam autor ne veruje uprkos ohrabrujućim stihovima grupe Godfleš, navedenim umesto mota: „Niko nije u pravu ako greše svi, ne možeš videti belo dok crno ne vidiš”.