Zlatno doba

O starosti tom trećem dobu koje imenuju kao Zlatno doba napisana su brda knjiga, sročene mnoge poslovice za poruku, za nauk. „Pitaće te starost gde ti prođe mladost”, opominjali su negda stariji. Tek sada vidimo koliko su u pravu. Starost je po svojoj prirodi teška. Jer u starosti doznaš da imaš i ono što nisi znao da imaš. Javljaju se organi, žigovi, bolovi, sekiracija. Stigne samoća. Treba pročitati knjigu Simon Bovoar „Starost”. Valja znati, treba se pripremiti. Neki kažu da je život k’o tablić. Nisi se pazio, aha, recka, pio, recka, pušio, nisi se kretao, nisi... i tako do 101 i gotovo...

Nekada su stare ljude ubijali jer nisu mogli da privređuju. Taj običaj se zvao lapot. Pogača na glavu, a sinak udarcem maljem sve okončava uz prekor: „Ne ubijam te ja već ovaj hleb”. Jedna priča kazuje kako je negda neki car naredio da se svi starci pobiju. U carstvu su živeli samo mladi. Jednom car oglasi da će onom ko iz zdenca izvadi krčag dati kćer za ženu, a njemu carstvo. Ako l’ ne izvadi biće pogubljen. I mnogi izgubiše glavu. Dođe tako red na nekog siromašnog mladića. Stiže do zdenca i umesto da iz vode izvadi kondir on se pope na drvo sa kojeg uze kondir. Kondir se ozgo ogledao u vodi. Kako je znao? Ali mladić ne sme da kaže dok car ne obeća da će poštedeti onoga koji ga je savetovao. I kaza: njegov stari otac. Bilo mu je žao da ga ubiju i zato ga je sakrio. Od tada starci su u tom carstvu bili pošteđeni i poštovani. Ima i drugih priča koje kazuju o mudrosti staraca...

U civilizovanim društvima stari ljudi žive to treće zlatno doba života. Mnogi zimu provode na Mediteranu. Ovde život počinje i u šezdesetoj, piše iz Australije Gavrilo Teodorović... A šta rade naši penzioneri? Eno ih u redovima, traže gde je jeftinije, a i to jeftinije je skupo za srpsku penziju. I tako starost bude žalost. Žalost – pakost. Kao u onoj narodnoj: Star kurjak pseća sprdnja. Penzioner svima na teretu. Državi, porodici. Državi koju su gradili, nadali se da će stići obećana srećna budućnost. A ona čekala s močugom na početku novog milenijuma. Još ako žive u stanu sa dečicom koja već zagaziše u četvrtu deceniju, eto teme za Dostojevskog. Oni čija se deca dokopaše, onog kako su nas negda učili „trulog i dekadentnog Zapada” zaboraviše svoje stare roditelje, zaboraviše i zemlju, odoše glavom bez obzira. Da ih tamo eksploatišu, a ne da ovde uživaju u blagodetima demokratije.

Sve češće u novinama vesti o starcima koji umiru u stanovima. Razvaljuju se vrata, ulaze sa maskama i uklanjaju negdašnjeg uzornog građanina. Oca. Čoveka. Sve više usamljenih u mnoštvu. Sve više napuštenih. Otvaraju se sigurne kuće. Najčudesniji izum ovog vremena mobilni telefon značajno doprinosi izgradnji. Biraj broj i ti odlučuješ... Učestvuješ... Gradiš... Otvaraju se i narodne kuhinje. TV javlja da su u Beogradu korisnici narodnih kuhinja i bivši direktori, pa i umetnici, pisci, članovi udruženja. Pa kultura nije znak ove zemlje, umetnost je za site i napite. Kome više treba knjiga, kome slikar sliku da proda? Seljačka zemlja osta bez hleba, bez mleka, opusteše sela, od negdašnjih domaćina potomci čekaju ono što neće doći. Vlast obećava, biće bolje, ali, ako se dogodi privredno čudo. Ali nema čuda dok se rukavi ne zasuču. Nema, narode, dok se ne radi, proizvodi. Dok se ne poseje, nema žetve bez setve. Zar smo zaboravili: „Ko radi ne boji se gladi”. Nema nigde umešeno, pa obešeno... Pa mi nemamo građansko društvo, ovo što je u gradu koliko juče je pobeglo od motike. Gradski život im promenio karakter, pa sad gledaj čudo: Ovde ne može da opstane, a nema kud da se vrati.

Gradovi su postali svojevrsni rezervati. Penzioneri u iznošenim odelima iz prošlog veka, oronuli i izanđali čekaju boljitak, a potomstvo im bez posla. Zakorovila se Srbija, „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu” prazna, a prenatrpani gradovi... Potpisnik ovih redova samuje, u rodnoj Trešenjevici, prođe po nekoliko dana da ne vidi nikoga...

*Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici