Gde se dede razgovor

Borba gej populacije protiv diskriminacije, protiv pritisaka i nasilja svakako je opravdana i treba je iskreno podržati. U tome nema ničeg spornog. Osim toga, tu bilo kakav stav ,,protiv” sigurno nije legitiman. Samo, to ni u kom slučaju ne znači da njihovim organizacijama nema šta da se prigovori. Naprotiv, ima kao uostalom i svim drugim organizacijama. Zašto bi one bile izuzetak? Kritika često zna da bude korisnija od slepog podržavanja. Trebalo bi da smo to do sada naučili.

Ali sve ono što bi se gej organizacijama moglo zameriti može se u još većoj meri zameriti svima nama zajedno. Zašto se svaka rasprava na ovu temu, kao nekim čudom, uvek svodila na ono: za paradu ili za nasilje? To pomalo i vređa, tim pre što je ostalo nejasno čak i da li o pitanju gej parade društvo ima ili nema pravo na bilo kakvu procenu. Možda politički korektno i jeste, ali korektno svakako nije. Pa još za sobom ostavlja i mučno pitanje: Da li je to neko odlučio umesto nas?

Zašto se o različitostima nije ozbiljno razgovaralo? Samo se deklamovalo. Čega radi?

Gej parada je skup koji, pored svega ostalog ima i nesumnjivu, očiglednu seksualnu konotaciju, pa kao takav svakako zadire i u sfere kulturologije. Prosto rečeno, ako bi se na svakom trgu naše planete održavala gej parada, kako bi to uopšte moglo doprineti različitosti? Zar nije normalno i da različite kulture imaju različite poglede? Kako stoje stvari o tom pitanju?

Ima tu mnogo pitanja od kojih kao da je samo muk ostao, a o kojima se svakako moralo javno razgovarati, i to ozbiljno. Borba za različitosti zaista jeste nasušna potreba našeg vremena.

Samo, tu se onda nameće i novo pitanje – koliko je tako nešto moguće, budući da živimo u društvu u kome umesto da nauka i umetnost bruse politiku, politika u dobroj meri brusi njih. Po tome se Srbija doduše ne razlikuje mnogo od ostatka sveta, ona je samo duboko podeljena i oslabljena, pa sve to izgleda mnogo drastičnije.

A kad smo kod slabosti države, tu se u priču i sami po sebi vraćaju huligani. Da su dobro organizovani i vođeni u to nema sumnje, ali sumnje nema ni da su, pored svega ostalog, skupa sa onima koji ih vode, i potpuno bez pameti. Šta bi se o njima još moglo reći što već nije i rečeno i shvaćeno? Čoveku prosto ne preostaje ništa drugo nego da se ponovo vrati na slabost države jer biće da ipak tu leže i mnogi drugi odgovori, a ne samo ovaj.

Problemi naše države su zaista brojni i teški, vetrovi duvaju sa svih strana, ali se i pored toga sve teže oteti utisku da su, od svih velikih i realnih problema, ipak, naš najveći problem oni koji se sa tim problemima nose. Da se pogledamo u oči. Prvo smo imali jedan režim za koji se slobodno može reći da mu je za rukom polazilo uvek i samo suprotno od onoga što je hteo, a i to samo pod izrazito klimavom pretpostavkom da je taj režim uopšte i znao šta je hteo. Posle njega na vlast su došli oni koji čak ni takav režim nikako nisu uspevali da sruše. Zašto? Ispada da im je bio potreban neko sa strane da ih udruži i to oko cilja koji je bez ikakve sumnje svima njima bio zajednički. Zaista, da li se ti ljudi mogu smatrati oličenjem sposobnosti? Teško, budući da nam je država još u stanju mučno laganog formiranja i svega onoga što uz to ide. Da, teško da bi se i tu o nekoj ozbiljnijoj sposobnosti dalo govoriti. Ali ni to nije najstrašnije. Najstrašnije je što kao da smo zbog svega toga i mi sami prestali da bilo šta ozbiljno očekujemo od sopstvenog društva, pa samim tim i od sebe. To je najstrašnije. A najbolnije je što sve to zaista ne predstavlja iole realan odraz naših potencijala, ljudskih pre svega.

Pa šta nam se onda zapravo dešava? Ne tvrdim da znam, samo pitam. Jer čini mi se da se među nama uporno najglasnije čuju oni koji kao da unapred sve znaju, i nikada se ne zapitaju. Niti koga čuju. (Svak’ u svojoj busiji, i to još političkoj.) Večita svađa, razgovora nigde. Zašto? Zašto tako nepokolebljivo rasipamo snagu kad nam je ona više nego potrebna?

Pisac