Na oporavak u Aziju

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Na kraju politički neprijatne nedelje kod kuće u kojoj su mu birači dali žuti karton, predsednik Barak Obama, kao i mnogi njegovi prethodnici u sličnim situacijama, utehu traži u inostranstvu, na desetodnevnoj (naravno, ranije isplaniranoj) turneji koja počinje u Indiji, nastavlja se u Indoneziji i Južnoj Koreji, a završava se u Japanu.

Od ovoga, dve posete su isključivo bilateralne: Indija i Indonezija, dok će na Dalekom istoku biti i na dva ekonomska samita: G-20 u Koreji i Pacifički ekonomski forum u Japanu.

Indija je prva stanica na ovom putu u regionu koji je politički stabilan, prosperitetan i čija bi srednja klasa sa svojim rastućim potrošačkim apetitima mogla da održava budući ekonomski rast Amerike. Takav je bar doživljaj Azije iz ovdašnje perspektive.

Odlazak u Indiju je inače kombinacija diplomatske i poslovne misije. Iako ne raste na principu „usiljenog marša”, indijska ekonomija je sve snažnija, s perspektivom da do kraje ove decenije postane treća privreda sveta. Sa tržištem od (danas) 1,2 milijarde ljudi ni u kom slučaju nije za potcenjivanje.

Američka trgovina sa glavnom zemljom južne Azije u poređenju sa obimom razmene sa Kinom (434 milijarde dolara) nije impresivna: samo 60,2 milijarde, ali je zato uravnotežena: SAD su u minusu samo 7,2 milijarde. U kineskom slučaju deficit je zjapeći: 262 milijarde.

Na indijsko tržište pre svega gleda američki vojnoindustrijski kompleks, s obzirom na to da vlada u Nju Delhiju u idućih pet godina namerava da na modernizaciju svojih mnogoljudnih (preko milion vojnika) oružanih snaga potroši između 50 i 80 milijardi dolara. „Boing” je već pri kraju pregovora da zaključi ugovor o prodaji 10 transportera C-17, posao težak pet milijardi. Najveći kolač je međutim zamena 126 ruskih „migova” modernijim borbenim letelicama, investicija od oko 10 milijardi dolara, za koju se nadmeću i Rusija i Francuska.

Tu je sem toga i oblast nuklearne tehnologije (one miroljubive), oblast koja je otvorena sporazumom iz Bušove ere (2005), kojim su ukinute trodecenijske sankcije Indiji zbog toga što je bez dozvole ušla u nuklearni klub, detonacijom svoje atomske bombe („nasmejani Buda” je eksplodirao u maju 1974. u Radžastanskoj pustinji).

Upadljivo je da Obama ovoga puta ne svraća u Pakistan, zbog čega zvanični Islamabad ne skriva nezadovoljstvo, poručujući da bi to moglo da poremeti američko balansiranje između dva nuklearno naoružana suseda. Odgovor Vašingtona je da će posetu važnom savezniku u avganistanskom ratu učiniti iduće godine.

U Indoneziji Obama će imati priliku da se podseti na četiri godine detinjstva koje je proveo tamo i u Džakarti se očekuje njegovo drugo veliko obraćanje islamskom svetu, posle onoga u Kairu na samom početku mandata.

 Na samitu G-20 u Južnoj Koreji neće više, ne samo zato što je politički oslabljen kod kuće, imati status rok-zvezde, između ostalog i zato što je jedini koji rešenje za oporavak ekonomije vidi u povećanom trošenju, a ne u receptu stezanja kaiša, na čemu insistiraju glavni evropski partneri.

Boravak u Tokiju biće i prilika da se izbliza osmotri primer koji Amerika ne bi da sledi: posle sopstvene recesije početkom devedesetih, Japan je upao u „stagflaciju”, period ekonomske anemije, od koje se još nije oporavio, tako da je njegovo „ekonomsko čudo” danas – samo lepa uspomena.

Milan Mišić