На опоравак у Азију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На крају политички непријатне недеље код куће у којој су му бирачи дали жути картон, председник Барак Обама, као и многи његови претходници у сличним ситуацијама, утеху тражи у иностранству, на десетодневној (наравно, раније испланираној) турнеји која почиње у Индији, наставља се у Индонезији и Јужној Кореји, а завршава се у Јапану.

Од овога, две посете су искључиво билатералне: Индија и Индонезија, док ће на Далеком истоку бити и на два економска самита: Г-20 у Кореји и Пацифички економски форум у Јапану.

Индија је прва станица на овом путу у региону који је политички стабилан, просперитетан и чија би средња класа са својим растућим потрошачким апетитима могла да одржава будући економски раст Америке. Такав је бар доживљај Азије из овдашње перспективе.

Одлазак у Индију је иначе комбинација дипломатске и пословне мисије. Иако не расте на принципу „усиљеног марша”, индијска економија је све снажнија, с перспективом да до краје ове деценије постане трећа привреда света. Са тржиштем од (данас) 1,2 милијарде људи ни у ком случају није за потцењивање.

Америчка трговина са главном земљом јужне Азије у поређењу са обимом размене са Кином (434 милијарде долара) није импресивна: само 60,2 милијарде, али је зато уравнотежена: САД су у минусу само 7,2 милијарде. У кинеском случају дефицит је зјапећи: 262 милијарде.

На индијско тржиште пре свега гледа амерички војноиндустријски комплекс, с обзиром на то да влада у Њу Делхију у идућих пет година намерава да на модернизацију својих многољудних (преко милион војника) оружаних снага потроши између 50 и 80 милијарди долара. „Боинг” је већ при крају преговора да закључи уговор о продаји 10 транспортера Ц-17, посао тежак пет милијарди. Највећи колач је међутим замена 126 руских „мигова” модернијим борбеним летелицама, инвестиција од око 10 милијарди долара, за коју се надмећу и Русија и Француска.

Ту је сем тога и област нуклеарне технологије (оне мирољубиве), област која је отворена споразумом из Бушове ере (2005), којим су укинуте тродеценијске санкције Индији због тога што је без дозволе ушла у нуклеарни клуб, детонацијом своје атомске бомбе („насмејани Буда” је експлодирао у мају 1974. у Раџастанској пустињи).

Упадљиво је да Обама овога пута не свраћа у Пакистан, због чега званични Исламабад не скрива незадовољство, поручујући да би то могло да поремети америчко балансирање између два нуклеарно наоружана суседа. Одговор Вашингтона је да ће посету важном савезнику у авганистанском рату учинити идуће године.

У Индонезији Обама ће имати прилику да се подсети на четири године детињства које је провео тамо и у Џакарти се очекује његово друго велико обраћање исламском свету, после онога у Каиру на самом почетку мандата.

 На самиту Г-20 у Јужној Кореји неће више, не само зато што је политички ослабљен код куће, имати статус рок-звезде, између осталог и зато што је једини који решење за опоравак економије види у повећаном трошењу, а не у рецепту стезања каиша, на чему инсистирају главни европски партнери.

Боравак у Токију биће и прилика да се изблиза осмотри пример који Америка не би да следи: после сопствене рецесије почетком деведесетих, Јапан је упао у „стагфлацију”, период економске анемије, од које се још није опоравио, тако да је његово „економско чудо” данас – само лепа успомена.

Милан Мишић