Majstori iz mraka

Neka od izdanja festivala su siromašnija, da bi sledeća obavezno bila bogatija – izjavio je Edin Zubčević, umetnički direktor Jazz Fest Sarajevo, u smiraj prošlogodišnjeg okupljanja džezera kraj Baš-čaršije. Bio je u pravu: broj bendova ostao je isti, ali je izbor bio dvostruko bolji, što je publika prepoznala kupujući nimalo jeftine ulaznice (12 evra za pojedinačne koncerte na glavnom programu) kao nikad dosad. Rezultat – čak šest od deset koncerata rasprodato, telefon organizatora usijan, na biletarnici haos. Od očajnih muževa koji ih nisu nabavili na vreme pa ne smeju ženi na oči, preko „znaš-li-ti-ko-sam-ja” ekipe, do španske družine koja u neverici shvata da im poreklo neće pomoći da stvore karte za Herarda Nunjesa.

Valjda to ide i sa vremenom? Dok nas je prošle godine preko Romanije pratio sneg, sada je bilo toplo i sunčano. Duga šetnja sa britanskim kolegom Bobom Virom pored Miljacke kao pozdrav gradu, brzopotezni ćevapi kod „Želje”, pa na novi susret sa mladim jermenskim pijanistom Tigranom Hamasijanom. Već u 23. godini odvažio se na solo resital koji otvara obradom valcera „The Spinners”, legendarnog jermensko-ruskog tandema Georgij Gurđijef–Tomas de Hartman. Pred nama je slika derviša koji se vrte u transu: klasičarska romantika sreće jermenski folklor koji sreće monkovski džez. Većinu programa čine autorske numere poetičnog naziva („Ther Legend of the Moon”, „What A Wave Brought”, „Mother, Where Are You?”, „The Longing”). Melodije se uvlače pod kožu, harmonije stvaraju jasne vizije, ritam nosi. A usred toga, Snežana peva patuljcima „Someday My Prince Will Come”. Pozdrav Džeretu je više nego jasan. Hamasijan je veliki potencijal svetskog džeza, u duhu naziva programa u koji je smešten – „Next Generation”.

Sat kasnije i sto metara niz ulicu, basista Dejv Holand izvodi majstore iz mraka: Nejt Smit – bubnjevi, Stiv Nelson – marimba i vibrafon, Robin Jubenks – trombon, Kris Poter – saksofon. Najbolji džez kvintet na svetu, prvi put među Sarajlijama. Sećanje na 2001. godinu je jako. Sarajevo je još bilo u ruševinama, dva meseca ranije stradao je i Njujork, upozorenja američkim građanima zaustavila su tri člana kvinteta negde na turneji, Dejv i Kris su održali divan koncert u duetu. Sada kompletni i naoštreni na akciju, pozdravljaju nas fanki gruvanjem „Step To It”, što je najbolja podloga za energične improvizacije svih aktera. Zatim Holand uvodi „Walking The Walk”, u kojoj misaonom solo partijom briljira Stiv Nelson. U numeri „Secret Garden” Poter i Jubenks iznose divnu istočnjačku melodiju, Nelson odgovara akvarelnim intervalima. Na crtu ide prvo Robin, zatim sledi dugi solo gazde Dejva. Premijerno slušamo „Common Threads” (Jubenks)i „Shape Shifter”(Poter) – ni posle deset godina rada, kvintet ne presušuje sa kvalitetnim idejama. A stare teme („Not For Nothing”, „Easy Did It”) na svakom koncertu uzimaju svež oblik, žive u vremenu. Definicija savremenog džeza.

Džemsešn nadjačavaju tinejdžeri koji su čuli da je u „Pivnici” najbolja žurka u gradu, bez respekta za odličnu svirku Marka Đorđevića (truba), Darka Poljaka (saksofon) i Dina Šukala (gitara). Doduše, prethodno nas je sve smorio izvesni Banda, „lokalni Al Žero”, koji kao da ništa nije naučio na prošlogodišnjoj radionici Kurta Elinga – više se boksuje sa nevidljivim čovekom nego što peva... Prilazi Kris Poter, evocira uspomene sa rođendanskog koncerta Sonija Rolinsa. „Čoveče, kada je Ornet izašao na scenu i kad je Soni raspalio po fri džezu... Svi su poskakali sa stolica, a ja sam sedeo uronjen u sebe i mislio šta me je snašlo.” Do viđenja do Novog Sada, prijatelju!

U sitne sate prija domaća medovača u ritmu rokenrola i uz pričljivu crnku od koje saznajemo šta smo propustili prvih dana. Burhan Okal – „odličan, ali čisti komercijalni etno, turska verzija Bregovića”; Edin Bosnić solo premijera – „bolji kada svira u grupi nego sam” („nije bilo para za bend”, objasniće Bosnić); Majk Stern i Didije Lokud – „odlični, posebno u ambijentalnim pasažima u prvom delu koncerta”.

Sledećeg popodneva upoznajemo Džozefa Tavadrosa (oud), Australijanca egipatskog porekla, ponosnog vlasnika novog albuma sa Džonom Aberkrombijem, Džonom Patitučijem i Džekom Didžonetom za ENJA Records, što je više nego dovoljan razlog da skrene našu pažnju. Ovde je sam, ne zbog krize, nego zbog zauzetosti društva, ali jednako zanimljiv. Vrhunski instrumentalista, blago zainteresovan za žanrovska ukrštanja (bluz), sjajan u pesmama sporijeg tempa. U najavama preuzima dvostruku ulogu – kao tamburaš-zabavljač, ili edukator. Obe mu pašu. Satima kasnije, kada čuje da smo iz posla, pokazaće se i kao dobar, duhovit prodavac svoje kože („imaš lepu jaknu... a ti odličan džemper”).

Trio gitariste Džona Skofilda (Stiv Svolou – bas, Bil Stjuart – bubnjevi) demonstrira kako je moguće svirati „starinsku” svirku, a biti moderan. U njihovom setu našli su se standardi Reja Nobla i Majlsa Dejvisa, autorske numere u bibap-sving („How Deep”), Nju Orleans („Chicken Dog”), bluz („Already September”) ili fanki maniru („The Low Road”). Skofild rastura gitaru, Svolou miluje bas(kao da želi – i uspeva – da mu peva), Bil ih sluša i vredno štekće metlicama. A onda Sko recituje staru pesmu kantri autora Džordža Džonsa „The Girl I Used To Know”. „Fotografija koju nosim nastala je odavno – kada me pitaju ko je na slici pored mene – kažem, samo devojka koju sam poznavao”. Super štos, mada nije morao – njegovo sviranje precizno uspeva da opiše melanholiju pevača. Sledi „Pedals Out”, skok na novi teren, molski bluz sa raznim zvučnim efektima, uvrnut i rastrzan. Zatim su ponovo nežni: standard „Someone To Watch Over Me” kandiduje ovo društvo za svetske šampione džez romantizma! „Raduje me što sam ponovo došao, zamišljam kako sada ova pesma Karle Blej putuje iznad bosanskih planina”, kaže, i za kraj poklanja temu „Lawns”.

Groznicu subotnje večeri otvara Herardo Nunjes, sa dugogodišnjom partnerkom, plesačicom Karmen Kortes i sastavom Flamenca Reunion. Bio je to, za razliku od Nunjesovih upliva u džez, čisti flamenko koncert, sa tipičnim harmonskim promenama, brzim solima, iskrzanim falsetom Hesusa Ruiza i teatralnim plesom Kortesove. Ko voli – savršeno. Džezerima – dosadno. Zato je žurka turskog perkusioniste i disk džokeja Merčana Dedea bila ludo zabavna! Kao pravi džez gazda, Dede je vodio dva duvača (Ajkut Sutoglu – truba i klarinet, Kafer Nazlibas – kemane, džubus) i perkusionistu (Onur Il) u džez avanturu, kombinujući ritmove, raspodeljujući solo deonice, dirigujući akustiku ili tehno, tradiciju ili mahniti ples uz „Samba de Janeiro”. Njihov set je moderna verzija iskonskog džeza – nepredvidljivosti, strasti, zabave. Za kraj, kao da su znali, zatvaraju krug našeg novembarskog puta. Izlazi derviš, svetla se gase, samo karneri na njegovoj haljini hipnotički svetlucaju dok se beskrajno vrti uz zvuke orijentalne melodije.

Kasnije, kod Smojea u galeriji slušamo „Veru Pavladoljsku” i „Kraj tanana šadrvana”. Sarajevo tone u san uz legende starih plemena.