Мајстори из мрака

Нека од издања фестивала су сиромашнија, да би следећа обавезно била богатија – изјавио је Един Зубчевић, уметнички директор Jazz Fest Сарајево, у смирај прошлогодишњег окупљања џезера крај Баш-чаршије. Био је у праву: број бендова остао је исти, али је избор био двоструко бољи, што је публика препознала купујући нимало јефтине улазнице (12 евра за појединачне концерте на главном програму) као никад досад. Резултат – чак шест од десет концерата распродато, телефон организатора усијан, на билетарници хаос. Од очајних мужева који их нису набавили на време па не смеју жени на очи, преко „знаш-ли-ти-ко-сам-ја” екипе, до шпанске дружине која у неверици схвата да им порекло неће помоћи да створе карте за Херарда Нуњеса.

Ваљда то иде и са временом? Док нас је прошле године преко Романије пратио снег, сада је било топло и сунчано. Дуга шетња са британским колегом Бобом Виром поред Миљацке као поздрав граду, брзопотезни ћевапи код „Жеље”, па на нови сусрет са младим јерменским пијанистом Тиграном Хамасијаном. Већ у 23. години одважио се на соло реситал који отвара обрадом валцера „The Spinners”, легендарног јерменско-руског тандема Георгиј Гурђијеф–Томас де Хартман. Пред нама је слика дервиша који се врте у трансу: класичарска романтика среће јерменски фолклор који среће монковски џез. Већину програма чине ауторске нумере поетичног назива („Ther Legend of the Moon”, „What A Wave Brought”, „Mother, Where Are You?”, „The Longing”). Мелодије се увлаче под кожу, хармоније стварају јасне визије, ритам носи. А усред тога, Снежана пева патуљцима „Someday My Prince Will Come”. Поздрав Џерету је више него јасан. Хамасијан је велики потенцијал светског џеза, у духу назива програма у који је смештен – „Next Generation”.

Сат касније и сто метара низ улицу, басиста Дејв Холанд изводи мајсторе из мрака: Нејт Смит – бубњеви, Стив Нелсон – маримба и вибрафон, Робин Јубенкс – тромбон, Крис Потер – саксофон. Најбољи џез квинтет на свету, први пут међу Сарајлијама. Сећање на 2001. годину је јако. Сарајево је још било у рушевинама, два месеца раније страдао је и Њујорк, упозорења америчким грађанима зауставила су три члана квинтета негде на турнеји, Дејв и Крис су одржали диван концерт у дуету. Сада комплетни и наоштрени на акцију, поздрављају нас фанки грувањем „Step To It”, што је најбоља подлога за енергичне импровизације свих актера. Затим Холанд уводи „Walking The Walk”, у којој мисаоном соло партијом бриљира Стив Нелсон. У нумери „Secret Garden” Потер и Јубенкс износе дивну источњачку мелодију, Нелсон одговара акварелним интервалима. На црту иде прво Робин, затим следи дуги соло газде Дејва. Премијерно слушамо „Common Threads” (Јубенкс)и „Shape Shifter”(Потер) – ни после десет година рада, квинтет не пресушује са квалитетним идејама. А старе теме („Not For Nothing”, „Easy Did It”) на сваком концерту узимају свеж облик, живе у времену. Дефиниција савременог џеза.

Џемсешн надјачавају тинејџери који су чули да је у „Пивници” најбоља журка у граду, без респекта за одличну свирку Марка Ђорђевића (труба), Дарка Пољака (саксофон) и Дина Шукала (гитара). Додуше, претходно нас је све сморио извесни Банда, „локални Ал Жеро”, који као да ништа није научио на прошлогодишњој радионици Курта Елинга – више се боксује са невидљивим човеком него што пева... Прилази Крис Потер, евоцира успомене са рођенданског концерта Сонија Ролинса. „Човече, када је Орнет изашао на сцену и кад је Сони распалио по фри џезу... Сви су поскакали са столица, а ја сам седео уроњен у себе и мислио шта ме је снашло.” До виђења до Новог Сада, пријатељу!

У ситне сате прија домаћа медовача у ритму рокенрола и уз причљиву црнку од које сазнајемо шта смо пропустили првих дана. Бурхан Окал – „одличан, али чисти комерцијални етно, турска верзија Бреговића”; Един Боснић соло премијера – „бољи када свира у групи него сам” („није било пара за бенд”, објасниће Боснић); Мајк Стерн и Дидије Локуд – „одлични, посебно у амбијенталним пасажима у првом делу концерта”.

Следећег поподнева упознајемо Џозефа Тавадроса (оуд), Аустралијанца египатског порекла, поносног власника новог албума са Џоном Аберкромбијем, Џоном Патитучијем и Џеком Диџонетом за ENJA Records, што је више него довољан разлог да скрене нашу пажњу. Овде је сам, не због кризе, него због заузетости друштва, али једнако занимљив. Врхунски инструменталиста, благо заинтересован за жанровска укрштања (блуз), сјајан у песмама споријег темпа. У најавама преузима двоструку улогу – као тамбураш-забављач, или едукатор. Обе му пашу. Сатима касније, када чује да смо из посла, показаће се и као добар, духовит продавац своје коже („имаш лепу јакну... а ти одличан џемпер”).

Трио гитаристе Џона Скофилда (Стив Сволоу – бас, Бил Стјуарт – бубњеви) демонстрира како је могуће свирати „старинску” свирку, а бити модеран. У њиховом сету нашли су се стандарди Реја Нобла и Мајлса Дејвиса, ауторске нумере у бибап-свинг („How Deep”), Њу Орлеанс („Chicken Dog”), блуз („Already September”) или фанки маниру („The Low Road”). Скофилд растура гитару, Сволоу милује бас(као да жели – и успева – да му пева), Бил их слуша и вредно штекће метлицама. А онда Ско рецитује стару песму кантри аутора Џорџа Џонса „The Girl I Used To Know”. „Фотографија коју носим настала је одавно – када ме питају ко је на слици поред мене – кажем, само девојка коју сам познавао”. Супер штос, мада није морао – његово свирање прецизно успева да опише меланхолију певача. Следи „Pedals Out”, скок на нови терен, молски блуз са разним звучним ефектима, уврнут и растрзан. Затим су поново нежни: стандард „Someone To Watch Over Me” кандидује ово друштво за светске шампионе џез романтизма! „Радује ме што сам поново дошао, замишљам како сада ова песма Карле Блеј путује изнад босанских планина”, каже, и за крај поклања тему „Lawns”.

Грозницу суботње вечери отвара Херардо Нуњес, са дугогодишњом партнерком, плесачицом Кармен Кортес и саставом Flamenca Reunion. Био је то, за разлику од Нуњесових уплива у џез, чисти фламенко концерт, са типичним хармонским променама, брзим солима, искрзаним фалсетом Хесуса Руиза и театралним плесом Кортесове. Ко воли – савршено. Џезерима – досадно. Зато је журка турског перкусионисте и диск џокеја Мерчана Дедеа била лудо забавна! Као прави џез газда, Деде је водио два дувача (Ајкут Сутоглу – труба и кларинет, Кафер Назлибас – кемане, џубус) и перкусионисту (Онур Ил) у џез авантуру, комбинујући ритмове, расподељујући соло деонице, диригујући акустику или техно, традицију или махнити плес уз „Samba de Janeiro”. Њихов сет је модерна верзија исконског џеза – непредвидљивости, страсти, забаве. За крај, као да су знали, затварају круг нашег новембарског пута. Излази дервиш, светла се гасе, само карнери на његовој хаљини хипнотички светлуцају док се бескрајно врти уз звуке оријенталне мелодије.

Касније, код Смојеа у галерији слушамо „Веру Павладољску” и „Крај танана шадрвана”. Сарајево тоне у сан уз легенде старих племена.