Mladoženja u 93. godini

Ribaševina kod Užica – U nevelikoj sali mesne zajednice u užičkom selu Ribaševina svoje sudbonosno „da“ juče tačno u podne rekli su 93-godišnji Stojan Milivojević i njegova 57-godišnja izabranica Smiljana Milenković. On nesvakidašnje vitalan za svoje pozne godine, ona u Stojanov kraj došla sa istoka Srbije, iz Sokobanje.

U žutom Stojanovom „vartburgu“, koji on još vozi – nedavno je za dve naredne godine produžio vozačku dozvolu – mladenci su se iz obližnje Gostinice, u kojoj im je kuća, dovezli pred zgradu mesne zajednice.

„Da niste, čika-Stojane, zaboravili ličnu kartu“, pita uoči venčanja starog mladoženju ovdašnji matičar Branko Vukić. „Ma ja ništa ne zaboravljam, evo je“, vadi Stojan legitimaciju iz tašnice i čudi se ovakvom pitanju. „Znam da ne zaboravljate, nego da nemate možda tremu“, šali se matičar. „E to je davno prevaziđeno“, odgovara 93-godišnji mladoženja.

I onda u sali, gde su uz matičara i mladence još samo kumovi i troje rođaka, najpre ono očekivano „da“, pa odluka mlade da zadrži svoje prezime (radi papirologije, objasnila je), zatim potpisi u knjigu venčanih i, naravno, poljubac mladenaca. Čestitanja, fotografisanja, da bi Stojan zvani Cole i Smiljana zvana Cica zagrljeni izašli na ulicu. „Još ručak kod kuće za ove najbliže, i to je to“, kratko dodaju.

Stojan se rodio u vreme Prvog svetskog rata, 7. maja 1918. godine. Ostao sa svega tri meseca bez oba roditelja koje je pokosila španska groznica, baba ga odgajila, selo othranilo. Bio sluga, pa učio zanat za šustera u Užicu i zbog batina pobegao u Beograd, gde je završio pekarski zanat. U glavnom gradu živeo više od pola veka, od 1932. godine. Radio kao pekar, bio predratni ilegalac i vođa štrajkova, pa posle rata obavljao važne dužnosti: najpre organizovao proizvodnju hleba za Beograd, osnovao prvu posleratnu berzu rada u glavnom gradu, postao direktor Gradske pekare, da bi, kako kaže, 1959. godine osnovao Pekarsko preduzeće „Soko Štark“ iz koga se 1966. izdvojila pekarska, a ostala konditorska proizvodnja. Potom, do odlaska u penziju 1976. godine, bio direktor Poslovnog udruženja proizvođača hleba i peciva Jugoslavije.

Pre ovog braka Stojan se zvanično jednom ženio: s venčanom ženom Vidom koja je umrla krajem osamdesetih godina ima dvoje dece i troje unuka, oni su u Beogradu. A posle nje živeo je, nevenčano, ovde u Gostinici sa još dve žene: prvo sa Marijom, pa onda s Nevenkom, obe su umrle.

– Preko rođaka Miladina Petrovića, moje desne ruke ovde u selu, čuo sam za Smiljanu iz Sokobanje. Rekli su mi: Cole, ceo svet da prođeš, ne možeš ovakvu naći. Ponudio sam joj da živi sa mnom, da mi bude žena ili kućna pomoćnica, šta hoće. Ovde je kod mene već dve nedelje, dobro nam je, u svemu se slažemo. Ona je tražila da se venčamo, pa smo to, evo, uradili – priča za „Politiku“ mladoženja, neobično vitalan. Veli, aktivan je u svemu: cepa i nosi drva, kreše brezovinu za metle, ide u pečurke, zdravlje ga lepo služi. A na pitanje da li i bračne dužnosti obavlja spremno odgovara: „Retko, ali se još može. A to je važno za dug život“.

Smiljana je rodom iz Niša, ima ćerku i unuka, poslednju deceniju je živela sama u Sokobanji, pa je na preporuku došla kod Stojana u Gostinicu.

– Zadovoljna sam, on je divan čovek, pravi gospodin. Kulturan, obrazovan, a godine mu nisu teret. Kod njega sam našla razumevanje koje mi je u životu nedostajalo. Jeste dosta stariji, ali mi njegova penzija nije motiv braka. Nikad se ne zna ko će do kada da živi, uostalom njegovi rezultati zdravlja bolji su nego moji. Sa Stojanovim sinom i ćerkom se lepo slažem, ne smeta im što im je maćeha mlađa od njih – kazuje nevesta.

I dok su taze venčani supružnici zagrljeni prolazili Ribaševinom, po divnom sunčanom danu, matičar Branko Vukić, koji godinama poznaje Stojana, poverio nam se: „Evo, četvrt veka radim ovaj posao ovde i u obližnjem Karanu, a do sada starijeg mladoženju nisam venčao. I vidite kako je čovek vitalan: stotu će on pregurati, a ovaj brak potrajati...”

Branko Pejović