Младожења у 93. години

Рибашевина код Ужица – У невеликој сали месне заједнице у ужичком селу Рибашевина своје судбоносно „да“ јуче тачно у подне рекли су 93-годишњи Стојан Миливојевић и његова 57-годишња изабраница Смиљана Миленковић. Он несвакидашње виталан за своје позне године, она у Стојанов крај дошла са истока Србије, из Сокобање.

У жутом Стојановом „вартбургу“, који он још вози – недавно је за две наредне године продужио возачку дозволу – младенци су се из оближње Гостинице, у којој им је кућа, довезли пред зграду месне заједнице.

„Да нисте, чика-Стојане, заборавили личну карту“, пита уочи венчања старог младожењу овдашњи матичар Бранко Вукић. „Ма ја ништа не заборављам, ево је“, вади Стојан легитимацију из ташнице и чуди се оваквом питању. „Знам да не заборављате, него да немате можда трему“, шали се матичар. „Е то је давно превазиђено“, одговара 93-годишњи младожења.

И онда у сали, где су уз матичара и младенце још само кумови и троје рођака, најпре оно очекивано „да“, па одлука младе да задржи своје презиме (ради папирологије, објаснила је), затим потписи у књигу венчаних и, наравно, пољубац младенаца. Честитања, фотографисања, да би Стојан звани Цоле и Смиљана звана Цица загрљени изашли на улицу. „Још ручак код куће за ове најближе, и то је то“, кратко додају.

Стојан се родио у време Првог светског рата, 7. маја 1918. године. Остао са свега три месеца без оба родитеља које је покосила шпанска грозница, баба га одгајила, село отхранило. Био слуга, па учио занат за шустера у Ужицу и због батина побегао у Београд, где је завршио пекарски занат. У главном граду живео више од пола века, од 1932. године. Радио као пекар, био предратни илегалац и вођа штрајкова, па после рата обављао важне дужности: најпре организовао производњу хлеба за Београд, основао прву послератну берзу рада у главном граду, постао директор Градске пекаре, да би, како каже, 1959. године основао Пекарско предузеће „Соко Штарк“ из кога се 1966. издвојила пекарска, а остала кондиторска производња. Потом, до одласка у пензију 1976. године, био директор Пословног удружења произвођача хлеба и пецива Југославије.

Пре овог брака Стојан се званично једном женио: с венчаном женом Видом која је умрла крајем осамдесетих година има двоје деце и троје унука, они су у Београду. А после ње живео је, невенчано, овде у Гостиници са још две жене: прво са Маријом, па онда с Невенком, обе су умрле.

– Преко рођака Миладина Петровића, моје десне руке овде у селу, чуо сам за Смиљану из Сокобање. Рекли су ми: Цоле, цео свет да прођеш, не можеш овакву наћи. Понудио сам јој да живи са мном, да ми буде жена или кућна помоћница, шта хоће. Овде је код мене већ две недеље, добро нам је, у свему се слажемо. Она је тражила да се венчамо, па смо то, ево, урадили – прича за „Политику“ младожења, необично виталан. Вели, активан је у свему: цепа и носи дрва, креше брезовину за метле, иде у печурке, здравље га лепо служи. А на питање да ли и брачне дужности обавља спремно одговара: „Ретко, али се још може. А то је важно за дуг живот“.

Смиљана је родом из Ниша, има ћерку и унука, последњу деценију је живела сама у Сокобањи, па је на препоруку дошла код Стојана у Гостиницу.

– Задовољна сам, он је диван човек, прави господин. Културан, образован, а године му нису терет. Код њега сам нашла разумевање које ми је у животу недостајало. Јесте доста старији, али ми његова пензија није мотив брака. Никад се не зна ко ће до када да живи, уосталом његови резултати здравља бољи су него моји. Са Стојановим сином и ћерком се лепо слажем, не смета им што им је маћеха млађа од њих – казује невеста.

И док су тазе венчани супружници загрљени пролазили Рибашевином, по дивном сунчаном дану, матичар Бранко Вукић, који годинама познаје Стојана, поверио нам се: „Ево, четврт века радим овај посао овде и у оближњем Карану, а до сада старијег младожењу нисам венчао. И видите како је човек виталан: стоту ће он прегурати, а овај брак потрајати...”

Бранко Пејовић