Ko se boji Čehova još!

Ako može Hamlet u gaćama, Dezdemona u bikiniju, zašto ne bi mogao i Čehovljev "Galeb" u farmerkama, u odelima za svaki dan! Živi smo ljudi, želimo živo pozorište, a nemamo ni para u izobilju za stilske detalje i drangulije, ne bavimo se, pri tom davninom, onim što beše, dalekim i nedovoljno dosežnim i odgonetnutim ljudima, ili mutnom čehovštinom, već sobom, svojom savremenošću, načinom na koji danas živimo i volimo, mislimo i raspravljamo o životu i umetnosti, starim i novim pozorišnim formama. U pozorištu "Krug kredom" iz Budimpešte, ne misli se, ne glumi, u aoristu, već u prezentu. Ono što ova trupa, i reditelj Arpad Šiling istražuju, nisu daljine i distance, vremenske i druge, već kako ih ukloniti, savladati, prevazići. Ne reprodukuje se, i ne istražuje duh i stil vremena, ni tradicija i istorija igranja i tumačenja Čehova, već se osvajaju bliskost, prisnost, srodnost. U ovoj predstavi vreme je ono što glumci i reditelj savlađuju, i u tome je izazovna suprotstavljenost rediteljeve i piščeve vizije, čehovštine i šilingovštine!

Može i tako, kaže moja prijateljica, teatrolog iz Moskve, Agapova. Čehov funkcioniše, ostvaruje i doseže zavidan pozorišni efekat i kao naš savremenik. "Galeb" je moćan, razuđen, da ne kažem neuništiv, i kao komad odgonetanja, dešifrovanja, logičke analize, što Čehovljeva komedija prevashodno i jeste u tumačenju teatra "Krug kredom". Savremenost na kojoj Arpad Šiling ukupnim pozorišnim izrazom insistira, bistri mutnu vodu života Čehovljevih junaka, ali je, razgoneći ono nedovoljno jasno, i lako izrazivo – čini plićom! I prohodnijom, doduše! Izvoditi sve na ravan, u duh, jezik i stil savremenosti, to znači i pretpostavlja, izvoditi na čistinu, činiti jasnijim, razgovetnijim ono što prošlost, i njene verbalne i druge zavese i mreže prikrivaju, ali i izlagati se riziku da čehovštinu pojednostavimo lišavajući je onog kolebljivog, nepostojanog, dvostrukog, paradoksalnog, zatamnjenog, svega čemu objašnjenje nije dovoljno. Šilingov Čehov je jasan, logičan, nepobitan, ali ne i zauman, neiscrpan, nerazloživ. Pronicljivom Oldosu Haksliju Dostojevski, i Nastasja Filipovna, nikako nisu mogli da stanu u glavu! Sve mu se to kod Dostojevskog činilo nerazumnim (!), nelogičnim, neopravdanim. U čehovštini sve svakako nije razumno, ni uređeno, niti se bez pomoći tragičkog osećanja sveta u kome svako zašto nema svoje zato – može objašnjavati. Logika ne ide ruku podruku sa svakim životom, ne bar do kraja!

"Galeb" pozorišta "Krug kredom" prevladava uobičajene, tradicione, banalne poetizacije, lošu melodramatičnost i jednodimenzionalnu emotivnost. Bez velikih reči, krupnih gestova, glasovnih parada i egzibicija, sa jednim velikim, ne osobito impresivnim, monologom Nine Zarečne. Scena je, pa su i glumci deo gledališta u Centru za kulturnu dekontaminaciju, i ni po čemu ih ne razlikujete od gledalaca. Kada je, iznenada, predstava, pod punim svetlom, počela, nije mi bilo lako da otkrijem iz kog dela dvorane dopire dijalog Maše i Medvedenka. Glumci su u kontaktu sa publikom, ćaskaju među sobom, raspravljaju o formama umetnosti i pozorišta, o tome šta je, i koja muka pisanje, stvaranje uopšte, vole se, napadno i agresivno ponekad, a onda se pomalo preziru i ne vole, zavide, zaziru, ubeđuju, vajkaju, pate, sećaju, nadaju, ispovedaju, naravno. I sve to čine, u mizanscenu, i u intonacijama, kako bismo to i sami činili.

Ovde iskrsava pitanje može li, i do koje mere, pozorište biti i ostati pozorište, glumeći da to nije! Koliko pozorište može, i sme, da se uroni, i gotovo nestane u životu, sa željom da nas uveri da su scena i gledalište, glumac i gledalac, ne samo savremenici, već i sapatnici, pod istom zvezdom, i pod istim znakom pitanja, rođeni i opterećeni. Do koje mere pozorište sme prikrivati svoje umeće, podvlačeći srodnost sa životom! U ovakvom nastojanju koje nije retko, teatar, pa i predstava trupe "Krug kredom" dobija na verodostojnosti, ali gubi na dalekosežnosti. Čehov je savladan, ukroćen, ne preliva se preko obala objašnjivog, ali da li je to još uvek dovoljno duboko i fascinantno? Odista je hrabrost lišiti se svega što pozorište, što scena, nudi glumcu, kostima, scenografije, likovnosti, muzike, i osloniti se, gotovo isključivo, na živu glumačku reč, i skupinu svakodnevnih pokreta i gestova, pa i ove podvrgnuti strogoj analitičkoj pameti koja prevršuje, i zakazuje, produžujući reč u fizičku radnju ljubakanja i cmakanja, na primer!

Ne smemo verovati da savremenost, da povlašćeno savremeno tumačenje klasike, samo po sebi, obezbeđuje i garantuje vrhunsku, ili bar, valjanu pozorišnu predstavu. Ni jedna savremenost nije dovoljno prostrana, niti duboka da sobom objašnjava i nadgrađuje minulost, vreme kao osnovni elemenat čehovštine. Pozorište "Krug kredom" u jednom svakako uspeva: da dokaže da čehovština nije tek literarna i pozorišna utvara, i stvar davnih vremena, već da i sa našim telima i dušama deli dodirne tačke.

U središtu predstave je osmehnuta i ojađena, slatka i gorka, nežna i opora, naivna i lukava, mešavina deteta i zveri, večno ženskog i bolesno glumačkog, iznurena, zapuštena, načeta i još ponekad puna sebe, zverčica i majčica Irina Nikolajevna Arkadina, Ester Čakanji. Šolt Nagi kao Trepljev zasnova nije je shvatio, i tumačio slučaj nepriznatog umetnika iz unutrašnjosti, od Anamarie Lang kao Nine. Ubedljiv, zanimljiv, pomalo kvaran, ponekad iskren, ironičan, pa zbunjen, banalan, pa očaran, ni značajan, ni beznačajan, u stilu, nije mi lako, ali život teče dalje, ima i nesrećnijih od mene, Tilo Verner kao Trogorin. Pomenimo, u ujednačenom ansamblu, i Lasla Katonu kao Medvedenka. Dramaturg, Ana Vereš.

Svedena, ukroćena, u zbilju ugurana i zaglibljena predstava, u kojoj nema lakih rešenja i izgovora ni za sreću, ni za nesreću, ni za dilentatizam i blebetanja u kojima odumiremo, daleki pravom životu i umetnosti.