Ко се боји Чехова још!

Ако може Хамлет у гаћама, Дездемона у бикинију, зашто не би могао и Чеховљев "Галеб" у фармеркама, у оделима за сваки дан! Живи смо људи, желимо живо позориште, а немамо ни пара у изобиљу за стилске детаље и дрангулије, не бавимо се, при том давнином, оним што беше, далеким и недовољно досежним и одгонетнутим људима, или мутном чеховштином, већ собом, својом савременошћу, начином на који данас живимо и волимо, мислимо и расправљамо о животу и уметности, старим и новим позоришним формама. У позоришту "Круг кредом" из Будимпеште, не мисли се, не глуми, у аористу, већ у презенту. Оно што ова трупа, и редитељ Арпад Шилинг истражују, нису даљине и дистанце, временске и друге, већ како их уклонити, савладати, превазићи. Не репродукује се, и не истражује дух и стил времена, ни традиција и историја играња и тумачења Чехова, већ се освајају блискост, присност, сродност. У овој представи време је оно што глумци и редитељ савлађују, и у томе је изазовна супротстављеност редитељеве и пишчеве визије, чеховштине и шилинговштине!

Може и тако, каже моја пријатељица, театролог из Москве, Агапова. Чехов функционише, остварује и досеже завидан позоришни ефекат и као наш савременик. "Галеб" је моћан, разуђен, да не кажем неуништив, и као комад одгонетања, дешифровања, логичке анализе, што Чеховљева комедија превасходно и јесте у тумачењу театра "Круг кредом". Савременост на којој Арпад Шилинг укупним позоришним изразом инсистира, бистри мутну воду живота Чеховљевих јунака, али је, разгонећи оно недовољно јасно, и лако изразиво – чини плићом! И проходнијом, додуше! Изводити све на раван, у дух, језик и стил савремености, то значи и претпоставља, изводити на чистину, чинити јаснијим, разговетнијим оно што прошлост, и њене вербалне и друге завесе и мреже прикривају, али и излагати се ризику да чеховштину поједноставимо лишавајући је оног колебљивог, непостојаног, двоструког, парадоксалног, затамњеног, свега чему објашњење није довољно. Шилингов Чехов је јасан, логичан, непобитан, али не и зауман, неисцрпан, неразложив. Проницљивом Олдосу Хакслију Достојевски, и Настасја Филиповна, никако нису могли да стану у главу! Све му се то код Достојевског чинило неразумним (!), нелогичним, неоправданим. У чеховштини све свакако није разумно, ни уређено, нити се без помоћи трагичког осећања света у коме свако зашто нема своје зато – може објашњавати. Логика не иде руку подруку са сваким животом, не бар до краја!

"Галеб" позоришта "Круг кредом" превладава уобичајене, традиционе, баналне поетизације, лошу мелодраматичност и једнодимензионалну емотивност. Без великих речи, крупних гестова, гласовних парада и егзибиција, са једним великим, не особито импресивним, монологом Нине Заречне. Сцена је, па су и глумци део гледалишта у Центру за културну деконтаминацију, и ни по чему их не разликујете од гледалаца. Када је, изненада, представа, под пуним светлом, почела, није ми било лако да откријем из ког дела дворане допире дијалог Маше и Медведенка. Глумци су у контакту са публиком, ћаскају међу собом, расправљају о формама уметности и позоришта, о томе шта је, и која мука писање, стварање уопште, воле се, нападно и агресивно понекад, а онда се помало презиру и не воле, завиде, зазиру, убеђују, вајкају, пате, сећају, надају, исповедају, наравно. И све то чине, у мизансцену, и у интонацијама, како бисмо то и сами чинили.

Овде искрсава питање може ли, и до које мере, позориште бити и остати позориште, глумећи да то није! Колико позориште може, и сме, да се урони, и готово нестане у животу, са жељом да нас увери да су сцена и гледалиште, глумац и гледалац, не само савременици, већ и сапатници, под истом звездом, и под истим знаком питања, рођени и оптерећени. До које мере позориште сме прикривати своје умеће, подвлачећи сродност са животом! У оваквом настојању које није ретко, театар, па и представа трупе "Круг кредом" добија на веродостојности, али губи на далекосежности. Чехов је савладан, укроћен, не прелива се преко обала објашњивог, али да ли је то још увек довољно дубоко и фасцинантно? Одиста је храброст лишити се свега што позориште, што сцена, нуди глумцу, костима, сценографије, ликовности, музике, и ослонити се, готово искључиво, на живу глумачку реч, и скупину свакодневних покрета и гестова, па и ове подвргнути строгој аналитичкој памети која превршује, и заказује, продужујући реч у физичку радњу љубакања и цмакања, на пример!

Не смемо веровати да савременост, да повлашћено савремено тумачење класике, само по себи, обезбеђује и гарантује врхунску, или бар, ваљану позоришну представу. Ни једна савременост није довољно пространа, нити дубока да собом објашњава и надграђује минулост, време као основни елеменат чеховштине. Позориште "Круг кредом" у једном свакако успева: да докаже да чеховштина није тек литерарна и позоришна утвара, и ствар давних времена, већ да и са нашим телима и душама дели додирне тачке.

У средишту представе је осмехнута и ојађена, слатка и горка, нежна и опора, наивна и лукава, мешавина детета и звери, вечно женског и болесно глумачког, изнурена, запуштена, начета и још понекад пуна себе, зверчица и мајчица Ирина Николајевна Аркадина, Естер Чакањи. Шолт Наги као Трепљев заснова није је схватио, и тумачио случај непризнатог уметника из унутрашњости, од Анамарие Ланг као Нине. Убедљив, занимљив, помало кваран, понекад искрен, ироничан, па збуњен, баналан, па очаран, ни значајан, ни безначајан, у стилу, није ми лако, али живот тече даље, има и несрећнијих од мене, Тило Вернер као Трогорин. Поменимо, у уједначеном ансамблу, и Ласла Катону као Медведенка. Драматург, Ана Вереш.

Сведена, укроћена, у збиљу угурана и заглибљена представа, у којој нема лаких решења и изговора ни за срећу, ни за несрећу, ни за дилентатизам и блебетања у којима одумиремо, далеки правом животу и уметности.