Šizofrenija dizajna

Fudbal igra čak pet puta nedeljno. Jer ga voli. Na reklamu koju je uradio za „Durasel plus” je najponosniji. Jer, najbolje odražava njegov duh. Kampanju za „Akrapović auspuhe” pamti. Jer je na njoj najviše zaradio. Razgovor vodimo u agenciji „Komunis” jer je njen kreativni direktor već šest meseci. Prošle nedelje otvorio je izložbu „Stop” u galeriji „Nova” na Andrićevom vencu (dostupna publici do 18. decembra). Reč je o Slavimiru Stojanoviću.

Postavka radova jednog od naših najpoznatijih dizajnera, sasvim u njegovom stilu, bez mnogo kolorita, uz samo crnu i cijanplavu boju u kombinaciji sa belom, usmerena je na kritiku globalnog društva kroz analizu poruka i predstavlja reakciju na masovnu hipnozu u kojoj svakodnevno živimo. Ili, jezgrovitije rečeno:

– Na svakom koraku je neka naredba, komanda, koja budi želju da se nešto ima, da se kupi. Taj materijalni svet i to kako je on koncipiran ne dopada mi se. Hteo sam da odreagujem na sve što me okružuje, pogotovo na fenomen kako pojedinac doživljava sve te direktive – kaže Stojanović i dodaje:

– Šum koji nastaje između poruke i načina na koji se ona prenosi, javnim i svima naizgled razumljivim vizuelnim jezikom, ostavlja dubok trag na intimni život svakog pojedinca. I tim šumom se bavim. Tako što pokušavam da publiku podsetim na poruke, na koje smo polako, pod pritiskom ubrzavanja vremena, počeli da zaboravljamo.

Svoje stavove Stojanović prenosi inteligentno, uz humor i satiru. Uočljivo i precizno. Na konstataciju da je njegova uloga kritičara konzumerizma uz ugla čoveka koji se bavi baš reklamama kontroverzna, on odgovara:

– Reč je o šizofrenoj ulozi svakoga ko radi ovaj posao. Ja sam do jednog trenutka deo industrije koja stvara želje, a kod kuće postajem konzument. I na mene neko drugi proizvodi isti atak kao i ja na nekoga kad god upalim televizor ili otvorim novine. Pošto sam iznutra, onda ja znam šta je neko hteo da mi kaže. Znajući šta se dešava kada se samo neko slovo ne razume na pravi način, rešio sam da napravim ovu autorsku izložbu, posle koje za sebe mogu slobodno da kažem da sam i umetnik i dizajner (aludirajući na svoju konstataciju izrečenu pre nekoliko godina, da dizajn nije umetnost, iza koje i danas stoji). Ovo što sam napravio ima možda dizajnerski jezik, vizuelni i likovni, ali je poruka umetnička.

Kako dalje glasno razmišlja, trenutak je idealan za kritiku. Kritiku ne samo našeg društva, već društva uopšte. Vreme je da se kreativci probude iz učmalosti i stagnacije, koje su zavladale. Jer, kad dođe do ozbiljne ekonomske krize, oni su obično ti koji na svojim leđima iznesu stvar.

– Poruke sa izložbe za neke su i uvredljive. Jer, ne mogu intelektualci da budu smatrani luzerima. A mi živimo u takvom društvu, kao i većina društava u tranziciji. I to me kao umetnika iritira.

Domaća dizajn scena, smatra, doživela je veliku transformaciju. Beogradska nedelja dizajna, „Mikser” i ostale manifestacije ostavile su ozbiljan trag na nove generacije. Na žalost, mnogi i dalje imaju ideju da odu odavde čim završe školu.

– Ako pričamo o studentima, oni su lideri napolju, gde god odu, u svojim klasama. Što se tiče grafičkog dizajna, ovde je formirana ozbiljna scena. Momci i devojke iz „Piter Grekson studija” u Novom Sadu, na primer, to je vrhunac srpske kreativnosti. To što oni rade objavljuje se i hvali po svetu. Ali ekonomska kriza ne dozvoljava poznatim imenima da postanu integralni deo industrije, pa tu i tamo sevne neka ideja. A ne dozvoljava ni naš mentalitet. Ovde nema svesti da su za neki ozbiljan posao potrebni najbolji. Profesionalci. Svi misle da to mogu da urade sa manje para neki klinci iz garaže.

Kriza, koju je već postalo dosadno da pominjemo, ali od koje ne može da se pobegne, naterala je i našeg sagovornika da zatvori obe filijale svoje firme „Futro”, u Beogradu i u Sloveniji. Kaže da mu je žao, ali da drugačije nije moglo. Saradnja sa Ivanom Stankovićem u „Komunisu” (sa kojim je i partner u „Dizajnisu”), pokazala se kao pravi potez. Poslova je dosta. Konačno. A to Stojanovića pokreće.

M. Dimitrijević