Шизофренија дизајна

Фудбал игра чак пет пута недељно. Јер га воли. На рекламу коју је урадио за „Дурасел плус” је најпоноснији. Јер, најбоље одражава његов дух. Кампању за „Акраповић ауспухе” памти. Јер је на њој највише зарадио. Разговор водимо у агенцији „Комунис” јер је њен креативни директор већ шест месеци. Прошле недеље отворио је изложбу „Стоп” у галерији „Нова” на Андрићевом венцу (доступна публици до 18. децембра). Реч је о Славимиру Стојановићу.

Поставка радова једног од наших најпознатијих дизајнера, сасвим у његовом стилу, без много колорита, уз само црну и цијанплаву боју у комбинацији са белом, усмерена је на критику глобалног друштва кроз анализу порука и представља реакцију на масовну хипнозу у којој свакодневно живимо. Или, језгровитије речено:

– На сваком кораку је нека наредба, команда, која буди жељу да се нешто има, да се купи. Тај материјални свет и то како је он конципиран не допада ми се. Хтео сам да одреагујем на све што ме окружује, поготово на феномен како појединац доживљава све те директиве – каже Стојановић и додаје:

– Шум који настаје између поруке и начина на који се она преноси, јавним и свима наизглед разумљивим визуелним језиком, оставља дубок траг на интимни живот сваког појединца. И тим шумом се бавим. Тако што покушавам да публику подсетим на поруке, на које смо полако, под притиском убрзавања времена, почели да заборављамо.

Своје ставове Стојановић преноси интелигентно, уз хумор и сатиру. Уочљиво и прецизно. На констатацију да је његова улога критичара конзумеризма уз угла човека који се бави баш рекламама контроверзна, он одговара:

– Реч је о шизофреној улози свакога ко ради овај посао. Ја сам до једног тренутка део индустрије која ствара жеље, а код куће постајем конзумент. И на мене неко други производи исти атак као и ја на некога кад год упалим телевизор или отворим новине. Пошто сам изнутра, онда ја знам шта је неко хтео да ми каже. Знајући шта се дешава када се само неко слово не разуме на прави начин, решио сам да направим ову ауторску изложбу, после које за себе могу слободно да кажем да сам и уметник и дизајнер (алудирајући на своју констатацију изречену пре неколико година, да дизајн није уметност, иза које и данас стоји). Ово што сам направио има можда дизајнерски језик, визуелни и ликовни, али је порука уметничка.

Како даље гласно размишља, тренутак је идеалан за критику. Критику не само нашег друштва, већ друштва уопште. Време је да се креативци пробуде из учмалости и стагнације, које су завладале. Јер, кад дође до озбиљне економске кризе, они су обично ти који на својим леђима изнесу ствар.

– Поруке са изложбе за неке су и увредљиве. Јер, не могу интелектуалци да буду сматрани лузерима. А ми живимо у таквом друштву, као и већина друштава у транзицији. И то ме као уметника иритира.

Домаћа дизајн сцена, сматра, доживела је велику трансформацију. Београдска недеља дизајна, „Миксер” и остале манифестације оставиле су озбиљан траг на нове генерације. На жалост, многи и даље имају идеју да оду одавде чим заврше школу.

– Ако причамо о студентима, они су лидери напољу, где год оду, у својим класама. Што се тиче графичког дизајна, овде је формирана озбиљна сцена. Момци и девојке из „Питер Грексон студија” у Новом Саду, на пример, то је врхунац српске креативности. То што они раде објављује се и хвали по свету. Али економска криза не дозвољава познатим именима да постану интегрални део индустрије, па ту и тамо севне нека идеја. А не дозвољава ни наш менталитет. Овде нема свести да су за неки озбиљан посао потребни најбољи. Професионалци. Сви мисле да то могу да ураде са мање пара неки клинци из гараже.

Криза, коју је већ постало досадно да помињемо, али од које не може да се побегне, натерала је и нашег саговорника да затвори обе филијале своје фирме „Футро”, у Београду и у Словенији. Каже да му је жао, али да другачије није могло. Сарадња са Иваном Станковићем у „Комунису” (са којим је и партнер у „Дизајнису”), показала се као прави потез. Послова је доста. Коначно. А то Стојановића покреће.

М. Димитријевић