Elita se tovi i otima

Rudarska opera bio je dokumentarni film kroz koji smo se Milena Marković i ja prvi put sreli sa Borom. Pravili smo predstavu „Opera za tri groša” Bertolda Brehta sa naturščicima, građanima Bora, snimali dokumentarac o tome i kroz njihove živote ispričali priču o tom gradu. Breht, čini mi se, aktuelniji nego ikad doneo je songove i ironiju, a ljudi iz tog filma, humor i emociju, inspiraciju za sve nas – objašnjava reditelj Oleg Novković kako je inspirisan Borom, iz čega je proistekao i film „Beli beli svet” čijom beogradskom premijerom 30. novembra u „Sava centru” počinje 16. festival autorskog filma.

– Bor je bio simbol novog socijalističkog čoveka i prosperiteta, jer su ljudi iz cele SFRJ dolazili tamo, u potrazi za sigurnim i dobro plaćenim poslom. Sada je Bor simbol propasti. Detinjstvo sam proveo na gradilištima jer mi je majka bila građevinski inženjer i uvek sam ostao vezan za radničku klasu, sa svim manama i vrlinama koje ona nosi. Zato je Bor sa rudnikom i teškom industrijom bio magnet za mene. Tamo smo upoznali ljude koji su me fascinirali, tako da smo se Milena i ja napojili na tom izvoru, što je bilo dragoceno iskustvo. Odatle su potekle neke Milenine drame, naš prvi zajednički film „Sutra ujutru”, i „Beli, beli svet”. Kroz dokumentarac „Rudarska opera” otkrili smo dalji naš put, Milena svoj, a ja svoj.

Koliko Vam je povratak antičkim tragedijama bio osnovno polazište za film?

Scenario je napisan prema pravilima klasične tragedije, samo je smeštena u moderno vreme, u Srbiju danas. Milena i ja smo uradili nešto što je teško dostižan cilj – s jedne strane da film bude specifičan i lokalan, a s druge strane da ima univerzalnost koja se tiče svakog bića.

Film „Beli beli svet”, između ostalog, ispituje međuljudske odnose i tragedije ljubavi. Ima li pozitivnih junaka u Vašem filmu?

Na konstataciju da junaci našeg filma nisu dopadljivi, Milena je na filmskom festivalu u Kotbusu odgovorila da ne voli dopadljive karaktere i da ako hoćemo nešto dopadljivo i slatko, onda treba da kupimo „milka” čokoladu. Bio je to oštar odgovor, ali tačan. Život uglavnom nije sladak. Bez obzira što ti karakteri nisu simpatični, ja sam kao reditelj na njihovoj strani, ja sam jedan od njih. Kada govorimo o ljubavi, „Beli, beli svet“ nije ljubavni film. To je film o strastima i velikim apetitima, a pre svega o tragičnom nesporazumu. Sudbina se igra sa našim junacima i njihovim životima.

Onda je žudnja glavni pokretač?

To je apsolutno tačno. Žudnja je najpreciznija reč.

Vaši junaci kreću u potragu za boljim životom, ali se ipak vraćaju crnilu borske sredine? Zašto?

Bolji život je opšte mesto. Beli svet je uvek negde drugde. U prirodi ljudskog bića je da traga za boljim životom. Samo još kad bismo znali gde je i šta je i šta uraditi...

Razmišljate li kako će publika da reaguje na film?

Odabrao sam put u kojem tragam za specifičnim ličnim umetničkim izrazom, za istinom i potrebom da se nešto kaže, da se izrazi pogled na svet. Takve filmove najviše volim, tako sam se odredio i tako me najviše prepoznaju. „Beli, beli svet” nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Običnu publiku ovaj film će da pomeri. Da li će ga voleti ili mrzeti, to je do njih. Film ne treba da se udvara publici, već da je natera na razmišljanje, da se zapitaju i, najvažnije, da dožive katarzu. Naravno, nemam ništa protiv filmova koji su tu da odmore i zabave publiku.

Vaši filmovi ne govore direktno o političkim dešavanjima na ovom tlu, ali su posledice određenih politika odredile Vaše junake koji te posledice trpe, proživljavaju ih i bore se sa njima?

Ne volim političke filmove jer oni uvek zauzimaju neku stranu, skoro nikad nisu kompletni, često su napravljeni sa tezom, vrlo često lažni. Dnevna politika je jeftina, dođe i prođe, nije dostojna umetnosti i nečega što bi trebalo da bude cilj – da film traje i da ostane za neke druge generacije. S druge strane stvari se dešavaju u nekom određenom političkom kontekstu i to ne može i ne treba da se izbegne. Ipak ljudski motivi su univerzalni i svuda prepoznatljivi.

Kako danas u Srbiji žive obični ljudi čije Vas sudbine interesuju?

Život je postao težak, mada lak nije nikada bio. Divljački kapitalizam uneo je u naše živote neku vrstu zla. Humanistički principi su potisnuti. Takmičenje je postalo dominantno. Otimačina je postala legitimna. Novac i profit su daleko najvažniji parametar. U takvom sistemu vrednosti podela između elite i ostalih je toliko duboka i nepremostiva da se običan čovek, u suštini, oseća obespravljeno i izmanipulisano. Toliko nemoćan da gubi nadu. Težak život bez dostojanstva je još teži. A elita se tovi i otima. Samozadovoljna...

Koliko Vas to ukazivanje na težak život individua i njihovo (ne)uklapanje u sistem povezuje sa autorima „crnog talasa”?

Jako cenim jugoslovensku i srpsku kinematografiju i mi imamo dobre filmove. Reditelj kojem se ja najviše divim jeste Aleksandar Petrović, ali tu su i Marković, Karanović, Kusturica i Pavlović. Petrovićevi karakteri su slojeviti, njegov filmski jezik je izrazito upečatljiv i njegovi filmovi „Tri”, „Skupljači perja” i „Biće skoro propast sveta” moderni su i danas. Po meni, on je dostigao zavidan autorski rukopis. Petrović je najviše uticao na mene, pričom kojom se bavio i na koji način je tu priču rediteljski tretirao.

Znamo u kakvim uslovima je radio Petrović i sa kakvim problemima se suočavao. U kakvim uslovima Vi danas radite?

Naša zemlja je u teškoj situaciji i nema para ni za šta. Kultura je uvek na udaru u krizi, i prvo što će da se kreše jesu kulturni fondovi. Srpska kinematografija je žilava i ima dobrih autora, i među mladom generacijom, srednjemlađoj kojoj i ja pripadam, a i starijom. Preživeće. Problem je u infrastrukturi koja ne postoji i što smo poslednjih godina izgubili publiku kroz propadanje bioskopa, pirateriju, forsiranje primarnih instinkata u televizijskim rijaliti programima, uz ogromnu ponudu uglavnom bezvrednih filmova na tim istim televizijama.

Kako sve ovo može da se popravi, ne znam. Da li će da se popravi – verovatno hoće.

Optimista ste? Šta će da Vas pokrene da snimite novi film?

Smatram da su filmovi, barem neki, umetnička dela. Želim da se bavim filmom i imam potrebu da to radim. Suočavam se sa činjenicom da filmove više ne gleda 200.000 ljudi već 20.000 gledalaca. Opet, neko će moj film „skinuti” sa Torenta, kupiće originalno DVD izdanje ili pirat, imaće ga kroz ponudu „video on demand” ili će postojati art-bioskopi gde će prikazivati moje i slične filmovi. Autorski film će preživeti, samo je pitanje koliko veliku publiku će imati. Možda će se pretvoriti u neku ekskluzivnu vrstu umetnosti kao što su opera ili pozorište.