Елита се тови и отима

Рударска опера био је документарни филм кроз који смо се Милена Марковић и ја први пут срели са Бором. Правили смо представу „Опера за три гроша” Бертолда Брехта са натуршчицима, грађанима Бора, снимали документарац о томе и кроз њихове животе испричали причу о том граду. Брехт, чини ми се, актуелнији него икад донео је сонгове и иронију, а људи из тог филма, хумор и емоцију, инспирацију за све нас – објашњава редитељ Олег Новковић како је инспирисан Бором, из чега је проистекао и филм „Бели бели свет” чијом београдском премијером 30. новембра у „Сава центру” почиње 16. фестивал ауторског филма.

– Бор је био симбол новог социјалистичког човека и просперитета, јер су људи из целе СФРЈ долазили тамо, у потрази за сигурним и добро плаћеним послом. Сада је Бор симбол пропасти. Детињство сам провео на градилиштима јер ми је мајка била грађевински инжењер и увек сам остао везан за радничку класу, са свим манама и врлинама које она носи. Зато је Бор са рудником и тешком индустријом био магнет за мене. Тамо смо упознали људе који су ме фасцинирали, тако да смо се Милена и ја напојили на том извору, што је било драгоцено искуство. Одатле су потекле неке Миленине драме, наш први заједнички филм „Сутра ујутру”, и „Бели, бели свет”. Кроз документарац „Рударска опера” открили смо даљи наш пут, Милена свој, а ја свој.

Колико Вам је повратак античким трагедијама био основно полазиште за филм?

Сценарио је написан према правилима класичне трагедије, само је смештена у модерно време, у Србију данас. Милена и ја смо урадили нешто што је тешко достижан циљ – с једне стране да филм буде специфичан и локалан, а с друге стране да има универзалност која се тиче сваког бића.

Филм „Бели бели свет”, између осталог, испитује међуљудске односе и трагедије љубави. Има ли позитивних јунака у Вашем филму?

На констатацију да јунаци нашег филма нису допадљиви, Милена је на филмском фестивалу у Котбусу одговорила да не воли допадљиве карактере и да ако хоћемо нешто допадљиво и слатко, онда треба да купимо „милка” чоколаду. Био је то оштар одговор, али тачан. Живот углавном није сладак. Без обзира што ти карактери нису симпатични, ја сам као редитељ на њиховој страни, ја сам један од њих. Када говоримо о љубави, „Бели, бели свет“ није љубавни филм. То је филм о страстима и великим апетитима, а пре свега о трагичном неспоразуму. Судбина се игра са нашим јунацима и њиховим животима.

Онда је жудња главни покретач?

То је апсолутно тачно. Жудња је најпрецизнија реч.

Ваши јунаци крећу у потрагу за бољим животом, али се ипак враћају црнилу борске средине? Зашто?

Бољи живот је опште место. Бели свет је увек негде другде. У природи људског бића је да трага за бољим животом. Само још кад бисмо знали где је и шта је и шта урадити...

Размишљате ли како ће публика да реагује на филм?

Одабрао сам пут у којем трагам за специфичним личним уметничким изразом, за истином и потребом да се нешто каже, да се изрази поглед на свет. Такве филмове највише волим, тако сам се одредио и тако ме највише препознају. „Бели, бели свет” никога не може да остави равнодушним. Обичну публику овај филм ће да помери. Да ли ће га волети или мрзети, то је до њих. Филм не треба да се удвара публици, већ да је натера на размишљање, да се запитају и, најважније, да доживе катарзу. Наравно, немам ништа против филмова који су ту да одморе и забаве публику.

Ваши филмови не говоре директно о политичким дешавањима на овом тлу, али су последице одређених политика одредиле Ваше јунаке који те последице трпе, проживљавају их и боре се са њима?

Не волим политичке филмове јер они увек заузимају неку страну, скоро никад нису комплетни, често су направљени са тезом, врло често лажни. Дневна политика је јефтина, дође и прође, није достојна уметности и нечега што би требало да буде циљ – да филм траје и да остане за неке друге генерације. С друге стране ствари се дешавају у неком одређеном политичком контексту и то не може и не треба да се избегне. Ипак људски мотиви су универзални и свуда препознатљиви.

Како данас у Србији живе обични људи чије Вас судбине интересују?

Живот је постао тежак, мада лак није никада био. Дивљачки капитализам унео је у наше животе неку врсту зла. Хуманистички принципи су потиснути. Такмичење је постало доминантно. Отимачина је постала легитимна. Новац и профит су далеко најважнији параметар. У таквом систему вредности подела између елите и осталих је толико дубока и непремостива да се обичан човек, у суштини, осећа обесправљено и изманипулисано. Толико немоћан да губи наду. Тежак живот без достојанства је још тежи. А елита се тови и отима. Самозадовољна...

Колико Вас то указивање на тежак живот индивидуа и њихово (не)уклапање у систем повезује са ауторима „црног таласа”?

Јако ценим југословенску и српску кинематографију и ми имамо добре филмове. Редитељ којем се ја највише дивим јесте Александар Петровић, али ту су и Марковић, Карановић, Кустурица и Павловић. Петровићеви карактери су слојевити, његов филмски језик је изразито упечатљив и његови филмови „Три”, „Скупљачи перја” и „Биће скоро пропаст света” модерни су и данас. По мени, он је достигао завидан ауторски рукопис. Петровић је највише утицао на мене, причом којом се бавио и на који начин је ту причу редитељски третирао.

Знамо у каквим условима је радио Петровић и са каквим проблемима се суочавао. У каквим условима Ви данас радите?

Наша земља је у тешкој ситуацији и нема пара ни за шта. Култура је увек на удару у кризи, и прво што ће да се креше јесу културни фондови. Српска кинематографија је жилава и има добрих аутора, и међу младом генерацијом, средњемлађој којој и ја припадам, а и старијом. Преживеће. Проблем је у инфраструктури која не постоји и што смо последњих година изгубили публику кроз пропадање биоскопа, пиратерију, форсирање примарних инстинката у телевизијским ријалити програмима, уз огромну понуду углавном безвредних филмова на тим истим телевизијама.

Како све ово може да се поправи, не знам. Да ли ће да се поправи – вероватно хоће.

Оптимиста сте? Шта ће да Вас покрене да снимите нови филм?

Сматрам да су филмови, барем неки, уметничка дела. Желим да се бавим филмом и имам потребу да то радим. Суочавам се са чињеницом да филмове више не гледа 200.000 људи већ 20.000 гледалаца. Опет, неко ће мој филм „скинути” са Торента, купиће оригинално ДВД издање или пират, имаће га кроз понуду „video on demand” или ће постојати арт-биоскопи где ће приказивати мојe и сличне филмови. Ауторски филм ће преживети, само је питање колико велику публику ће имати. Можда ће се претворити у неку ексклузивну врсту уметности као што су опера или позориште.