Fudbalski lenjivci

Na veliki značaj fudbala najjasnije je ukazao prošli Svetski šampionat u Nemačkoj. Jer, ne postoji danas na planeti manifestacija koja će izazvati  toliko interesovanje i na najprijateljskiji način globalizovati svet u punom smislu te reči, kao što je to uradio fudbal. Pa ako prihvatimo da između te grandiozne pojave u Nemačkoj i našeg fudbala u njoj postoje ipak neke paralele, suštinsko pitanje je šta se stvarno događa sa našim fudbalom. Nekada dok je to bila igra, zabava i zabavljanje mi smo bili među vodećima. I ne samo mi, već i skoro sve zemlje u kojima je to shvatanje o fudbalu bilo vladajuće: Mađarska, Rusija, Poljska i druge zemlje mahom socijalističkog načina proizvodnje.

Partizan, Crvena zvezda, Dinamo ili Hajduk (navodim samo nama dobro poznate uspehe naših klubova) su na svojim turnejama po zapadnim zemljama nizali samo uspeh. Partizan je 1995. pobedio u Roterdamu čak i reprezentaciju Holandije sa 2:0. I šta se dogodilo sa našim fudbalom?

Ostao je tamo gde je i bio, je najkraći odgovor.

A Zapad?

Zapad je video da nešto tu moraju iz osnova da promene. I uradili su: Tu igru pretvorili su u zanimanje i to teško zanimanje. I pošto oni bolje poznaju svako zanimanje od nas, oni su, uslovno govoreći, ovladali svetskim fudbalom.

Tome su dodali i novac, organizaciono ga prilagodili sebi i tako počeli da okreću samo njima dostupne pare.

Svako ko je na Zapadu igrao fudbal ili tamo boravio, pa sa strane pratio po malo rad velikih, pa i manjih klubova, mogao je videti koliko je tu promena nastalo i to ne samo na planu fizičkih pripremanja, već i u ovladavanju tehnikom, taktikom, stvaranjem igrača, kombinacijama, igrom pojedinih linija i tima kao celine, rešavanjem pojedinih situacija koje se nametnu u toku utakmice i još mnogo čega drugog. A u tome je suština fudbalskog zanata.

Mi se svakako ne možemo sa njima nositi na planu ulaganja, ali možemo nastojati da savladamo sve te zahteve koje moderan fudbal traži.

I baš suprotno od stava poznatog trenera iz "Politikine" ankete, velike utakmice, a ne treninzi, stvaraju velike trenere. Treba reći da veliki i pravi treninzi dovode do velikih timova, velikih igrača i velikih utakmica.

Znači, tajna, ako je ima, a ima je, leži u radu, u treninzima, u novim mladim ljudima, fudbalski obrazovanim. A ne u starim ljudima ili još bolje rečeno u kombinacijama te moderne mladosti i ne zakržljalog starog fudbalskog učitelja. A kada navodimo sve ovo onda da se ne zaboravi ni upravljačka struktura, gde se jedan član uprave Partizana (potpredsednik šta li je?) hvali kako je već 28 godina na tako važnom mestu!

I kada po klubovima za nekoliko godina budemo stvarali ili bolje reći proizvodili po nekoliko fudbalera od kojih bi polovina bila stavljena u promet, a polovina ostavljena za ugled mlađima i za konkurisanje jačima, moći ćemo lagodnije da se penjemo ka vrhovima fudbala. Ali lagano, jer smo mnogo vremena izgubili.

Lazar Radović,
višestruki fudbalski reprezentativac, nekadašnji fudbaler Budućnosti, Partizana i PSV-a