Snaga romskog identiteta

U jednoj od svojih knjiga Roland Bart je rekao, a parafrazira ga na početku razgovora za „Politiku” dr Rajko Đurić, posle upravo završenog Međunarodnog naučnog skupa „Promene identiteta, kulture i jezika Roma u uslovima planske socijalno-ekonomske integracije” (održanog u SANU od 6. do 8. decembra): Ti koji negiraju identitet naroda ili njegove atribute, obesmišljavaju njegov život i postojanje.

Upravo ovom negacijom, u obilju stručnih radova koji su razmatrali savremene društvene vrednosti, položaj i život Roma u modernom vremenu, inkluziju romskih učenika u naš obrazovni sistem i raznovrsnu upotrebu njihovog jezika, obogaćenih izložbom otvorenom u holu ispred Svečane sale SANU „Duhovna kultura Roma u Srbiji”, bavio se u svom radu i naš sagovornik, analizirajući sve knjige objavljene od 1700. godine pa do danas, čija je tematika bila u vezi sa romskom zajednicom.

– Upravo u 18. veku, u Nemačkoj, osnovana je takozvana „ciganologija”, koja je bila porazna za romski narod. Ko se podrobnije bavio ovom temom, morao bi da zaključi da je anticiganizam imao veoma veliku tradiciju u Evropi, i to ne samo u slučaju nacizma. U Liverpulu je, recimo, postojao Institut za romski folklor i romologiju, od 1878. do 1962. godine, gde je nastao kulturni anticiganizam. Primera ima još. Što se građe kojom sam se bavio tiče, tekstovi se mogu grupisati u četiri celine. Prva, u kojoj se o Romima piše kao o nižim bićima i druga, u koju spadaju tekstovi koji se bave već pomenutim kulturnim rasizmom, gde se Romima negira mogućnost da imaju svoju religiju, tradiciju, pesme, čak i muziku. A ako išta imaju bar muziku imaju, zar ne? U treću spadaju materijali koji Rome vizuelizuju, ali koji ih ne opisuju već prikazuju kroz dva aspekta, afektivni i simbolički, sa ciljem da se kod javnosti, tj. čitalaca izazove odvratnost i netrpeljivost, dok četvrta grupa tekstova obrađuje i interpretira genetska istraživanja, vadeći ih iz konteksta, sa negativnom konotacijom – kaže Đurić.

Samo po sebi postavilo se pitanje li je moguće da se velika većina knjiga koja je pisana o Romima njima bavi isključivo na negativan način?

– Moguće je, jer je anticiganizam bio i institucionalizovan. Otprilike devedesetih godina prošlog veka nastao je prelom u pozitivnom smeru, mada još uvek ima negativnih primera, odgovara Đurić, ističući da je identitet fluidna kategorija ali jaka i bogata, jer je afektivna, što se pogotovo može videti na primeru romskog identiteta.

I Elena Marušiakova, gošća iz Bugarske, smatra da je romski identitet uvek bio i ostao prepoznatljiv, i da se može pratiti na nivou cele Evrope, pogotovo u regionu Balkana.

– Ono što je novo jeste razvijanje globalnog romskog identiteta, koje je počelo sa stvaranjem međunarodnih romskih organizacija u 20. veku. Romski identitet je veoma snažan i održao se uprkos svim uticajima, to je jedna od njegovih karakteristika u vremenu globalizacije.

Prema rečima Đurića, bitno je, za kraj, pomenuti i neke promene, koje su karakteristične za ovu zajednicu a koje svedoče o tome da se svi mi, s vremena na vreme, prilagođavamo uslovima novog vremena i sredine u kojoj živimo. Naime, kako je istakao, Romi su nekada prvenstveno bili nomadi, dok sada to više nisu. Ni zanimanja kojima su se bavili, a koja su bila rezervisana uglavnom za njih, nisu više presudna karakteristika njihovog bića. Ostala je, čini se, uz jezik i muzika, kao snažan kostur, čiji nas prvi taktovi nepogrešivo podsete na ovaj narod i njihove pripadnike a naše sugrađane.

M. Dimitrijević