Снага ромског идентитета

У једној од својих књига Роланд Барт је рекао, а парафразира га на почетку разговора за „Политику” др Рајко Ђурић, после управо завршеног Међународног научног скупа „Промене идентитета, културе и језика Рома у условима планске социјално-економске интеграције” (одржаног у САНУ од 6. до 8. децембра): Ти који негирају идентитет народа или његове атрибуте, обесмишљавају његов живот и постојање.

Управо овом негацијом, у обиљу стручних радова који су разматрали савремене друштвене вредности, положај и живот Рома у модерном времену, инклузију ромских ученика у наш образовни систем и разноврсну употребу њиховог језика, обогаћених изложбом отвореном у холу испред Свечане сале САНУ „Духовна култура Рома у Србији”, бавио се у свом раду и наш саговорник, анализирајући све књиге објављене од 1700. године па до данас, чија је тематика била у вези са ромском заједницом.

– Управо у 18. веку, у Немачкој, основана је такозвана „циганологија”, која је била поразна за ромски народ. Ко се подробније бавио овом темом, морао би да закључи да је антициганизам имао веома велику традицију у Европи, и то не само у случају нацизма. У Ливерпулу је, рецимо, постојао Институт за ромски фолклор и ромологију, од 1878. до 1962. године, где је настао културни антициганизам. Примера има још. Што се грађе којом сам се бавио тиче, текстови се могу груписати у четири целине. Прва, у којој се о Ромима пише као о нижим бићима и друга, у коју спадају текстови који се баве већ поменутим културним расизмом, где се Ромима негира могућност да имају своју религију, традицију, песме, чак и музику. А ако ишта имају бар музику имају, зар не? У трећу спадају материјали који Роме визуелизују, али који их не описују већ приказују кроз два аспекта, афективни и симболички, са циљем да се код јавности, тј. читалаца изазове одвратност и нетрпељивост, док четврта група текстова обрађује и интерпретира генетска истраживања, вадећи их из контекста, са негативном конотацијом – каже Ђурић.

Само по себи поставило се питање ли је могуће да се велика већина књига која је писана о Ромима њима бави искључиво на негативан начин?

– Могуће је, јер је антициганизам био и институционализован. Отприлике деведесетих година прошлог века настао је прелом у позитивном смеру, мада још увек има негативних примера, одговара Ђурић, истичући да је идентитет флуидна категорија али јака и богата, јер је афективна, што се поготово може видети на примеру ромског идентитета.

И Елена Марушиакова, гошћа из Бугарске, сматра да је ромски идентитет увек био и остао препознатљив, и да се може пратити на нивоу целе Европе, поготово у региону Балкана.

– Оно што је ново јесте развијање глобалног ромског идентитета, које је почело са стварањем међународних ромских организација у 20. веку. Ромски идентитет је веома снажан и одржао се упркос свим утицајима, то је једна од његових карактеристика у времену глобализације.

Према речима Ђурића, битно је, за крај, поменути и неке промене, које су карактеристичне за ову заједницу а које сведоче о томе да се сви ми, с времена на време, прилагођавамо условима новог времена и средине у којој живимо. Наиме, како је истакао, Роми су некада првенствено били номади, док сада то више нису. Ни занимања којима су се бавили, а која су била резервисана углавном за њих, нису више пресудна карактеристика њиховог бића. Остала је, чини се, уз језик и музика, као снажан костур, чији нас први тактови непогрешиво подсете на овај народ и њихове припаднике а наше суграђане.

М. Димитријевић